Budiš se premoren.
Osećaš ustajali bolnički vazduh obilato obogaćen smradom iz toaleta. Brže-bolje zarivaš lice u jastuk i miris Lenora te vraća u tvoj lepi život.
To je samo za trenutak dok se ne zapitaš ko je još pretek'o.
Onaj lik što je jaukao, onih nekoliko žućkastih staraca čija su vremešna deca sita reanimacija, zamena zapušenih katetera, guranja napuklih kolica i ostalih vesnika bliske smrti.
Jedino jedro i zdravo su bili rekreativci sa otečenim skočnim zglobovima kojima su društvo pravili ortaci sa utrnulom facama i razrogačenim očima. Verovatno im je to prvi kontakt sa raskršćem zvanim Urgentni centar.
Proučavao si medicinsko osoblje i tražio znake zdravlja i živosti na njima. Nisi ni ti naivan, empatiju nisi očekivao...Neke sestre su bile utegnute pa ti je bilo lepše, neke otromboljene ali su sve imale identične folirantske maske kojima su se zaklanjale od pogleda.
Zarekao si se da nećeš ni da pipneš alkohol kad sedneš za volan jer si video...i svojski se potrudio da odagnaš te slike iz glave.
Javlja ti se prizor bose lelujave žene u kupaćem kostimu koja je ogrnuta belim čaršavom. Telo joj je prekriveno peskom i blatom. Pramenovi kose su se pretvorili u mišje repove. Svaki put kad je poskočila sa kolica i krenula niz hodnik, sestre su je uzimale pod ruku, vraćale i uvek isto:
-Sa kim ste došli?
-Sa krevetom.
-Dobro, idemo do kreveta i nemojte više ustajati.
Pretek'o si: na raskršu si ubacio u rikverc i eno te kako člavrljaš sa ženom dok ispijate juratnju kafu.Prebiraš po lekarskim izveštajima i urolani skenerski snimak svoje glavudže uredno stežeš gumicom za kosu.
Daleko iza tebe ostaju žuti starci i lelujava blatnjava žena.
Ubacuješ u prvu, stavljaš ključeve od auta u džep, u dva koraka si na izlaznim vratima i opominješ ženu da pogasi sva svetla.
Zaključavaš vrata svoje kuće...iz prve si ubacio u treću jer samo tako možeš da obaviš sve planirano.
I tada čuješ šapat jednog od žutih staraca:
-Gde žuriš?
