Svi mi mislimo da se samo deca igraju. Bar bi tako trebalo da bude u tom životnom procesu zvanom rast i razvoj. ali, očigledno je da igra nikada neprestaje, samo se pravila menjaju a učesnici stare, fizički, mentalno i ne baš.
Ako bismo analizirali igre iz detinjstav i preneli ih u sadašnje doba moje viđanje izgleda ovako:
Žmurke- pravila u detnjstvu su propisana jako jednostavno, izabereš ekipu, banderu gde će neko da broji a ostatak da se zapljune. Kod odraslih izabereš ekipu koju ćeš da zapljuneš svojim nestankom čisto onako, jel ti se može da takatiziraš sa nečijim strpljenjem, tolerancijom i živcima, dok taj neko broji dane,mesece... godine.
Igra pogađanja – kao mali neko od nas zamisli stvaran predmet dok ostali pokušavaju da pogode šta je ovom na pameti, a odrasli umisle da su nešto nepostojeće pa nek se ostatak sveta misli šta si, ko si i da li ti uopšte bistvuješ kao ovozemaljsko biće.
Između dve vatre- najčešće su je igrala deca u dobroj kondiciji, pošto je brzina „bežanja“ od lopte bila jako potrebna, dok te gađaju sa dve strane. kao odrasli ljudi jako često se nađemo između dve vatre, u vatri na vatri, pale nas sa svih strana ( čitaj lože ) a da ne moraš ni dupe da digneš, a kamo li da trčiš.
Nešto što spaja sve generacije novog doba je Facebook igra, svaki učesnika ima sopstevene motive samo njemu znane, pravila su ne ograničena maštom, idejama ( dobrim,lošim, nepristojnim...) možeš i identitet ( pol, starost ,nacionalnu,religioznu pripadnost ) da promeniš ako ti je volja, kao što već jednom napisah, veliko igralište gde je pravilo da pravila nema.
