Društveni otpadak

Žrtva sudbine. Nekada je imao potencijal za velike stvari, mogao je da postigne baš mnogo ali jednostavno nije uspeo. Nije mu se dalo da napravi nešto veliko. Upao je u tu jebenu životnu mašinu, nije se snašao u tom sistemu i izgoreo je. Prokockao je sav svoj potencijal. Ispušio je kurčinu života...

Njegovi ortaci često pričaju kako je bio najbolji fudbaler u generaciji, a da je dobro pikao i basket. Pravi sportista. Ko zna dokle bi dogurao, da ga povrede nisu zajebale. Kažu da je bio i veoma bistar. Ceo dan je mogao da presedi ispred zgrade cepajući šah sa komšijama i da ga niko ne pobedi. Solidan đak, lepo vaspitan i vredan momak. Ma čovek za sve.

A onda se promenio. Izgubio je volju za životom. Za nekoliko godina je ostareo kao za nekoliko decenija, zarastao je u bradu i kosu i svakog dana nosi istu garderobu. Dane provodi na klupi u lokalnom parkiću. Cirka apatinca iz dvolitarke i gleda u jednu tačku. Ponekad zaplače, ponekad se smeje onako sam od sebe.

Čaršija i dalje bruji o tome šta mu se desilo, pa se ovoliko promenio. Jedni pričaju da je takav zbog devojke koja mu je nabila rogove, drugi da je pukao zbog pritiska porodice, treći da je takav zbog drugova koji su mu smestili neko sranje, četvrti da je nasledio dedino ludilo... A niko i dalje ne zna zbog čega je dečko koji obećava postao izgubljeni biser.

- Tata, šta nije u redu sa onim čikom?
- Otišao u kurac. Kakav je samo to lik bio...