Čovek koji opsesivno štedi struju, ide po kući gasi svetlo, klimu, bojler i sve ostale uredjaje čiji rad u tom trenutku nije preko potreban.
-Isključi tu klimu magarče, 'ladiš se već pola sata, znaš ti pošto je struja?
-Ćale ima četres' u hladu, kaplje s' mene!
-Ko žena si neka, samo kukaš, gasi to!
-E ćale pravi si šporet, evo gasim...
-Kakav šporet budalo, i da nisam više video svetlo u predsoblju! Hoću mrak!
Kada se nekoliko godina pre smrti Druga Tita EŠ Šampion uselio u moj dom, nije mu se mnogo verovalo. Obodinu je bilo žao što je među njima morala postojati praznina, ali vremenom se navikao. Verovatno mu je Obodin tada jedini verovao.
Zaključili su, ukućani potom, da se kafa na maloj ekspres ringli skuva brže nego na plotni Smederevca. Leti se nije moralo ložiti, a vruće musake i pogačice sa čvarcima bivale su ukusnije nego ikada ranije! Moj prvi svesni susret sa Šampionom se odigrao onda kada se sve u Jugoslaviji raspadalo. Tada sam kao četiri godine star, znanja željan dečak, po prvi put u životu sricao latinična slova. Š. A. T. R. I. O. P. Dobro, tako je to meni tada ličilo. Par godina kasnije sam sve razumeo, samo to "N" na kraju je zauvek u mojim mislima ostalo kao "P". Tada, pre skoro 20 godina, završio se dobar deo priče našeg štednjaka. Struja je poskupila, restrikcije, razne nedaće koje su ophrvale sve domove, pa čak i moj, dodavale su boru za borom na čelu mog ćaleta, a Šampionu su isključivali ringlu za ringlom.
Smederevac se opet vratio. Jači nego ikad. Na Šampiona su stavili neki plinski rešo. Onaj razmak između Obodina i Šampiona, gde je deda držao stolicu i sedeo na njoj, je popunjen plinskom bocom...
Ali kada nestane plina, kada ne gori vatra u Smederevcu, kada se sva kineska kuvala pokvare, setimo ga se. Uključimo tu malenu, ali snažnu Ekspres ringlu i za par minuta pijemo najlepšu kafu na svetu. Nije on još u penziji. Još je tu. Čeka neka bolja vremena.
Izgubljeno je samo ono čega smo se odrekli, ali tebe Šampione nismo. Ne brini.
