Nekada su pekare imale izrazito socijalni enterijer. Uopšte, celokupan ambijent i atmosfera su bili domaćinski. Otvarale su se u cik zore i radile su samo dok se ne proda svo pecivo koje se spremalo neposredno pre otvaranja, i koje je samim tim, bilo uvek sveže. Burek se nije morao kupovati samo na četvrtine, nego se moglo uzimati npr. 350, 420, 570 grama...
Današnje pekare su skoro sve odreda jako fensi. Radno vreme im je uglavnom 0-24 ali je zato pecivo skoro uvek bajato. Burek se, naravno može kupovati samo na kvotere. Pored klasičnog peciva, mogu se pazariti i pice, sendviči, slatkiši koji nisu u mnogo boljem stanju od peciva. Takođe se, pored jogurta, mogu uzimati i Fante, Koka-kole, Sprajtovi... Današnje pekare se, dakle, polako pretvaraju u mini markete koje sve manje liče na svoje doskorašnje preteče.
Prvi tip pekara ne pripada tako dalekoj prošlosti. Naime, one su krenule rapidno da odumiru negde krajem prošlog milenijuma otprilike. Danas se još uvek može negde nabasati na takvu oazu dobrog zalogaja i otpora sveproždirućem duhu bezlične pseudo-civilizacije. Uglavnom po zabačenim periferijskim naseljima, ako se u zoru vraćate kući. Ali pravi fan klasičnih pekara će svojim istraživačkim instinktom umeti da nađe ovakve institucije i bliže centru grada...
O kafanama da i ne govorim. Svako ko ima bar dve vijuge u glavi vidi da kafići pre podsećaju na apoteke nego na ugostiteljske objekte...
