Krajnje neophodna akcija prikupljanja materijalnih sredstava za osnovne potrebe naših političara. Stvarno, mogli smo malo da prestanemo da budemo okrutna stoka i gledamo samo sebe, i od svojih skromnih plata odvojimo jedan simboličan procenat onima kojima je novac zaista potreban.
Pa kako da nam bude bolje? Ti ljudi su gladovali tokom školovanja, dali sve od sebe da dodju na čelo države i pomognu našem narodu, i kako im se vratilo? Mrzimo ih jer ih gledamo kako u skupim odelima izlaze iz nabudženih automobila, odlaze na posao na kojem ne rade ništa i samo nas varaju i lažu.
A u stvari, sve je to službeno, i ti jadni ljudi dele marginu sa samohranim majkama, penzionerima, ratnim vojnim invalidima i izbeglim i raseljenim licima. Pa oni nemaju ništa!
Prijava imovine poreskoj upravi. Podnošenje dokumenata, na videlo izlazi skroman posed i bedni kapital naših sirotana:
Tadić - Moja porodica i ja se nekako krpimo, plata jeste dobra ali i nas je četvoro. Živimo skromno u iznajmljenom stanu, dvoje dece školujemo, od države su mi sledovala ova tri odela, službeno vozilo i šofer, i mesečni tretman u kozmetičkom salonu i solarijumu. To je sve. Odela mi krpi moja dobra supruga, ponekad iznajmim neko armanijevo kad idem u stranu posetu od svojih para, jer budžet nam je tanak. Ali neka, ne žalim se - ova država ima snage, još koja godina i staćemo na noge, pa će i meni i mojoj porodici biti bolje (ženi se krišom otela jedna suza, u kojoj je izrečen sav bol i težina odricanja majke dva studenta).
Nikolić - Evo ja sam dokumenta priložio : nemam predsedničku platu, ali proračunatom štednjom uspeo sam da kupim ovog mog polovnog yuga i mali plac u Lozoviku, za desetak godina skrpićemo i za neku udžericu. Ali nama je i to dosta. Sam sam svoj majstor, popravljam po kući kad zatreba, odradim neki grob kad uleti da se malo pokrpim sa strane, a ovo prase što sam pekao za Uskrs sam sa svojih deset prstiju do 60 kila dogurao! Ali kažem vam - kad srpska napredna stranka dodje na vlast, svaka srpska kuća će imati prase za svaki srpski praznik! Tradiciju i zdravlje moramo sačuvati.
Dinkić - Oduvek sam sanjao jednog audija, kuću u Parizu, vikendicu na Kopaoniku i lepo odelo da ga prošetam gradom, ali većina je ostala samo san..Još u studentskim godinama shvatio sam da ekonomiji naše zemlje treba oporavak, bilo je Srbija ili ja. I šta sam mogao? Vredno sam radio, a šta sam dobio? ŠTA?
Imam jedan stan od 40 kvadrata na Petlovom brdu! Belu tehniku sam uzeo na kredit! Ovo odelo nije moje, to sam dobio kao ministar! Dobio sam makar audi, ali to je samo službeno vozilo koje će mi biti oduzeto na kraju! I kada sednem u njega, vrati mi se komad mladalačkog sna, i ja shvatim da mi je ova zemlja uzela i sreću i znoj, a nezahvalni narod hoće moje suze i krv! Pa zar sam to zaslužio!
Vidno slomljen, ministar Dinkić roni suze, Djelić ga teši..Poreska komisija ostaje u šoku i neverici, posramljena jer je sirotinju nabila u ćošak.
Predsednik poreske komisije se hvata za glavu i tiho reče : "Jebote, kakvi smo to ljudi"?
