Zooedo
Rekli o sajtu
U subotu, 27. novembra 2010. u Klubu studenata tehnike biće održana smotra sadržaja popularnog šaljivog sajta. Vukajlija je mesto gde se Internet zajednica okuplja kako bi na duhovit i originalan način definisala reči i izraze, sleng termine, našu svakodnevnicu i aktuelne događaje, po paroli - „Ovde možete da definišete sve ono što ste oduvek želeli, a nije imao ko da vas pita”.
Mondo · 25. Novembar 2010.
Ponedeljak, 13.06. 2009
Detektiv Jovanović bio je sam u kancelariji. Tek je stigao na posao i bavio se rutinskom stvari kojom je započinjao svaki radni dan. Lagano je njihao čašu dobrano popunjenu rakijom i posmatrao mastan trag koji ova ostavljala na zidove čaše. Ovu nirvanu prekinulo je nervozno kucanje na vrata. Izvolite, uđite - nezainteresovano je rekao inspektor. Na vrata je uleteo, ostavljajući ih otvorenim, jak i velik čovek, proćelav, sa srednjom, gustom bradom, preznojen i očigledno jako uzrujan.
Jovanović: Izvolite. Predstavite se.
Gost: Sramotno!....nečuveno!....zašto?...posle svega što sam im omogućio.....Zar mene!...I redovni obroci, uslovi ko u Hiltonu......Bože, ima li te?!....
Jovanović: Gospodine, priberite se. Ko ste vi? I šta želite?...
Gost: Ja, ja sam.......hmm....Ja sam......dir..dir...direktor zoološkog vrta u Beogradu...da, tako je, da, direktor.....Vuk Bojović.....Da li je moguće, životinje!...
Jovanović: U redu je Vuče. Šta je sporno?
Vuk Bojović: Šta je sporno? On mene pita šta je sporno?......hahahahahaha.....Video bih vas da ste doživeli ono što sam ja sinoć.
Jovanović: Pa recite više!
Vuk Bojović: Probudio sam se jutros oko sedam, ne, bilo je petnes do sedam,...I...i...Kad sam otvorio oči, bio sam vezan za stolicu, na očima mi je bio povez, ovo malo kose raščupano,...i....i.....i.....Gosn. inspektore mene su sinoć silovali!
Jovanović: Da li se sećate tog, tog.....hm....da kažemo čina?
Vuk Bojović: Ne.
Jovanović: Kako znate da ste, hmmmm, iskorišćeni?
Vuk Bojović: Čovek to zna.
Jovanović: U redu. Sumnjate li na nekoga, ili ko bi to uopšte mogao biti?
Vuk Bojović: Zoološki vrt se zaključava u 21:00 , i nemoguće je ući kao ni izaći. Iako nisam verovao da bi ovako nešto mogao reći, jedina mogućnost jeste da je to uradila neka od mojih 974 životinja ili Kaunda, naš veterinar volonter. Samo su se oni sinoć nalazili unutar zoološkog vrta.
Jovanović: U pedu gospodine...Izvinjavam se, mislio sam u redu gospodine, ispitaćemo stvar.
Nakon ispitivanja veterinara i svih životinja, svaki od ispitanika tvrdio je da je upravo on silovao upravnika. Istraga je utvrdila da je čin silovanja izveden od strane jednog ili najviše dva živa bića.
Drugovi Vukajlijaši, na vama je zadatak da odaberete jednu ili max dve životinje (uključujući i Kaundu) i napišete njihovu priču tj. objašnjenje kako su samostalno ili u saučesništvu izvršili čin silovanja (beg iz kaveza, šunjanje Zoo vrtom, vezivanje Vuka, seksualni čin itd...). Prvih desetak dana prikupljaćemo priče, a nakon toga krećemo sa glasanjem koja je priča najuverljivija. Životinja/e iz pobedničke priče biće osuđena na doživotnu robiju KPD-u Zabela, što je po nju/njih svakako bolje nego život pod Vukovim patronatom. Sada vam je jasno zašto ja svako živo biće preuzelo krivicu na sebe.
http://i44.tinypic.com/126ejro.png
Mosusno govedo Dzo:
Te mracne i vlazne veceri, primetio sam da su vrata mog kaveza ostala otvorena. Verovatno se veterinar Kaunda zaboravio kada je bio da mi izmeri krvni pritisak taj dan. Polako sam se isunjao, trudeci se da ne probudim ostale zivotinje i krenuo sam na stranu gde sam verovao da je izlaz. Dosao sam do jedne velike zgrade i usao unutra, misleci da je to precica za donji Kalemegdan ali sam se prevario, to je bila jedna lepo uredjena prostorija sa prostranim krevetom na kom je lezalo ruznjikavo govedo nepoznate rase. Bio sam siguran da nije mosusno jer je nepodnosljivo smrdelo na znoj, rakiju i uzegle cvarke a mi mosusna goveda imamo lep miris. Ipak pomislih kako je steta ne iskoristiti priliku pa sam ga vezao za stolicu gajtanima od DVD plejera i televizora na kojem je isao neki animal porno. Nesto o jezevima i gusenicama, ne secam se tacno. Pijano govedo sam prebacio preko stolice tako da mi bude okrenuto dupetom i ono se nije opiralo, samo je buncalo "i mala deca moraju platiti punu cenu karte" ili tako nesto. Uzeo sam ga otpozadi, bez imalo milosti, emocija ili sazaljenja. Kada sam zavrsio sa njim osetio sam gadjenje prema samom sebi, a sada mi vi jos kazete da je to bio upravnik zooloskog vrta? Otkud sam ja to mogao znati?
Antilopa gnu - Gnusna
Te noći nikako nisam mogla da zaspim. Imala sam nekih stomačnih problema zbog sena. Muvala sam se po štali kad sam začula neki čudan zvuk. Pritajila sam se i osluškivala odakle dopire zvuk. Kada su mi se oči malo privikle na mrak, primetila sam da se oko štale muva moj dobri ortak pavijan Zuzuntub. U što je bio nešto udrkan, blagi bože. " Šta ti je Zuzuntube brate"? Kaže on meni da je opako besan jer je neko obljubio njegovu ženu Korneliju, i da zna ko je to uradio. " To je uradio bos. Videli su ga kako tetura iz njenog kaveza."
Au, kad mrtva nisam pala. Zuzuntub me je zamolio da mu pomognem da osveti svoju majmunsku čast i osveti svoju voljenu Korneliju. Naravno, odmah sam pristala. Iskrala sam se iz štale i krenula sa Zuzuntubom ka bosovoj kancelariji. Spavao je. Da bi bili sigurni da se neće probuditi, doveli smo tvora Hirošimu da mu prdne pod nos. Obeznanio se iz momenta kao i mi. Jbt ala je smrdelo. Ne znam kako se ovom uopšte digao od tolkog smrada. Valjda zbog besa, ko će ga znati. Uglavnom, Zuzuntub je otkopčao bosu pantalone i firco ga je pola sata brat bratu. Ja sam plakala što od smrada, što od sreće jer je osveta bila potpuna i opaka.
Tako da eto, Hirošima i ja priznajemo da smo učestvovali u zaveri, a Zuzuntub priznaje da je on silovao bosa i da mu uopšte nije žao zbog toga.
Beli lav Vambo:
Moj život nema smisao. Imam suicidne misli. Proganjaju me prljave pelene na sve strane. Ko je mene terao da pravim decu svima redom? Ko je mene terao d' imam dve žene? Neee, nije mi dovoljno bilo što sam beli lav, što sam poseban, hoću ja da budem bačje. S jednom živim, druga da mi rađa. A i obrnuto. Još i ovaj upravnik sa njegovom pričom: "Ajde Vambo, plodi Mašu, daj bele lavove, mi smo prvi u Evropi imali bele lavove, bla bla bla..." Jebali ga beli lavovi baš! Čekaj! Kako to, zbog toga ste ovde? Koga su bre beli lavovi jebali? Molim? Ček, a vi niste psihijatar? A ja, neinformisan trut, mislio da ste vi zamena doktora Milojkovića sa kojim imam seansu ponedeljkom popodne. Pa vidim ja ovo mi nešto neudobno, on ima onaj fini tpacirani kauč i uvek ima neki krvavi biftek za smazati. A ček bre, pomenuli ste neko jebanje? Dobro, dobro, neću da psujem, ali shvatite već dve nedelje se skidam sa antidepresiva, nije mi lako. Živci popustili. Šta ste rekli? Sinoć... Hmz gde li sam bio sinoć... A da, prvo sam smišljao plan kako da odem do upravnikove kancelarije da uzmem malo onog Džek Denijelsa što je dobio kad su se meni i Maši rodili klinci. Ček kad smo kod toga, a što meni niko nije dao nešto? A? Jel bre, sunce li vam žarko!? Ko je morao da plodi onu frigidnu kučku? Ja ili on?! Dobro, dobro, miran sam, prestani da mi mašeš tim blokčetom Poaro! Elem sinoć sam razmišljao da odem nekako do te kancelarije, ali kako nije bilo šanse da se izvučem iz kaveza... Kako zašto, pa el si ti normalan da se provlačim negde i prljam, znaš ti koliko košta beli lav, najbolje da budem musav i štrokav kao Kaunda!? Posle sam se tu još malo promuvao uz ogradu, da čujem kako su rođaci igrali na svetskom. A onda sam gledao da izaberem manje zlo, da idem kod Maše koja ne može očima da me gleda, 'bem joj hormone džangizave, ili da idem kod Kjare, koja čuva moje i Mašine klince jer ih je Maša odbacila, jer je, kao što sam rekao, frigidna kučka koja samo sebe gleda. Pošto su mi se smučili i klinci i pelene i Kjara koja po ceo dan samo zvoca, otišao ipak kod frigine kučke, nadajući se da će da mi da. Tuki mi je dala. Zaspala u deset k'o top i hrkala celu noć k'o mošusno govedo Džo. Oka nisam sklopio. A za to napastvovanje, pitajte obične lavove. Meni je to ispod časti.
Pavijan Žika:
Bilo je to prijatno veče. Kao i obično odlučio sam da opet iskoristim ključ koji sam jednom prilikom ukrao od onog ludog veterinara Kaunda, koji inače uživa da muči nas životinje turajući nam toplomer u anus. Zašto bi iko išao svakih nedelju dana od kaveza do kaveza i merio temperaturu svakoj životinji?! U Evropi veterinari to rade jednom u 3 meseca, a ne kao ovaj ludak svakih 7 dana! E to treba da istražujete, a ne ovo nazovi silovanje.
No da se vratim na temu. Otključao sam vrata od kaveza i polako se isunjao napolje. Baš tog dana mi je Kaunda 3 puta turao toplomer u rektum, jer navodno nije mogao lepo da izmeri temperaturu. Naravno, bio sam besan te sam odlucio da odem kod matorog Vuka u odaje i da se napijem one njegove brlje, u nadi da cu ublaziti bol.
Usao sam unutra, otisao do frizidera, izvadio flasu sa natpisom "Biska" upalio svetlo i video Vuka kako sedi na stolici sa sklopljenim ocima, a ispred njega se nalazila prazna flasa "Ljutke". Odmah mi je bilo jasno. Isprva sam mislio da sednem preko puta njega i da polako ispijam "Bisku". Isprva, tako je i bilo. Ali kad sam stigao do pola flase i primetio kako bol ne prestaje, odlucio sam da se, osvetim. Iscupao sam kablove od DVD plejera i vezao Bojovića za svaki slučaj. Svukao sam mu pantalone, i ostatak priče znate. Ne bih da zalazim u detalje, jer se baš i ne ponosim tim činom.
Za sve je kriv Kaunda!!!
Obe izjave prenosimo u potpunosti, u integralnom izdanju:
Počinilac br. 1 - Ludi zeka "Tvrtko", kaže:
Znate, u poslednje vreme dolazi sve više seljobera u naš ZOO. Pljuju, psuju... Valjda ih privlači ovaj naš upravnik, kao pojava, pa sve češće dolaze. Često sam slušao kako pitaju jedni druge:
- "Ej, prcožderu u kom kavezu je Vuk ?"
- "Eno tamo, samo skreneš levo, jebogati !"
- "Ma ne taj vuk bre, jebemudete, nego Vuk Bojović !"
- "E, damejebeš, toliko govedo ne drže ovde...To imaš možda u Njujorku ili Londonu, ovde takvo još nisu nabavili."
I tako su se oni raspravljali, pljuvali i psovali...A jedna psovka mi je mnogo parala uši...
Svakog dana sam od različitih prolaznika (uglavnom ljadžana) slušao jednu te istu psovku: "Jeb'o zec lisicu !"
Svakog Božijeg dana ! Iz dana u dan !
"Jeb'o zec lisicu !", pa "Jeb'o zec lisicu !"
Ej ti ! Tako oni za nas zečeve, poštene jebače...I ja rešio da razbijem Vuka !
Ovaj, da razbijem predrasudu, izvin'te.
Počinilac br. 2: Napaljeni gnu "Lale" (zli jezici kažu da je opsednut ženskim grudima, svake životinjske vrste), priznaje:
Sinoć sam sanjao sise. Oble, sočne, velike. Slasne...mmm...
Od kravljih, preko kozjih, kamiljih, ovčjih, mačjih, psećih, kobiljih...sve tako redom, pa i ljudske.
A ljudske su bile najveće ! Čudite se ?
Da,da...Ljudske su bile najveće. I tako sanjajući o njima, pomislih: Ko je najveća ljudska sisa ?
Posle kraćeg razmišljanja, dodjoh do sisa, ovaj - odgovora. Odgovor je bio jednostavan...Sve vam je jasno. Preskočio sam sve sise, ovaj - bedeme, da što pre stignem do predmeta svoje požude, dotrčao do njegove sise, ovaj - prostorije, i uhvatio ga za sise ! Ne sise, mislio sam bokove ! Ostalo je istorija...
Sibirski tigar - Leo (Nije do mene, takav mi je horoskop :))
Probudila me čudna tišina to veče. One čavke i guske rano polegaše, tako da sam u blaženstvu slušao ponoćnu tišinu, bez njihovog tračarenja.
Reših da malo protegnem noge, pa odem do slona Steve. Kada sam stigao, on je već bio budan. I to me je začudilo jer sam znao da ujutru mora da ustane rano, jer je imao dejt sa antilopom. Pobacasmo par reči. Nakon nekog vremena ugledam Džo-a, kako galopira okolo. Pomislih da oppet džogira. Čudno je to biće. Uvek je sve držao za sebe. Ali je imao dobre odvale i priče u društvu.
Inače, podjosmo dalje. Sretnemo Žiku iza ugla. Sredjuje Kaundu, i sve nešto mrmlja o toplomerima. Nisam hteo da ga uznemiravamo. Nije ni njemu lako. 6 majmuna, a ni jedna ženka. Sjebe to majmuna. Nisu oni za to.
Šetajući dalje primetimo Gnusnu sa Zuzuntubom kako nešto čavrljaju. Meni to nije imalo nekog smisla. Zuz je bio najveći propalitet u vrtu, a Gnusna je bila Vukova mezimica. Steva se, kada je to video, totalno deprimirao i rešio da se vrati kući.
Dalje uz stazu sretnem Tvrtka. Sve mu nešto smeta. Takav je on i inače, ali sada je bio nekako veseo. Čudan zoo je ovo, gospodine Poaro. Da nastavim? Da, da. naravno.
I idući dalje dodjem do Vukove kancelarije. Obično ne obraćam pažnju na te prostorije, ali začuh neku buku unutra.
Kada sam ušao da proverim, imao sam šta i da vidim - Steva sredjuje Vuka. Da mu nisu bila zavezana usta, mislim da bi kricima ceo zoo probudio. Upitah Stevu šta to radi, a on mi samo kratko odgovori: "Brate moj, verovao sam joj! Kučka me izdala! Kara se sa Zuzom! Sada ću ja da karam onog ko joj je najdraži!". U tom trenutku krici su postajali sve tiši i tiši. Ubedjivao sam ga da to nije način, i da stvari sigurno nisu onakve kako izgledaju. Ali on je nastavio sve dok nismo čuli nekoga ispred, i pobegli dok nas ne zatekne unutra.
Obećao sam mu da nikome neću pričati za to, ali nisam znao da je Vuk ostao živ. Nisam znao da se samo onesvestio. Izdržljiv je on čovek, ali ipak Steva ima reputaciju ovde. Ako znate na šta mislim.
Слоница Мери:
Па како бих вам ово рекла, нисам као други слонови, једноставно осећам да се добрано разликујем од других. Знате они су просто безосећајни, нехигијенски створови који би само да једу и серу и ништа друго, врхунац свега им је смоки-Штарк који удели покоје дете, по мом мишљењу родитељи те деце су апсолутно ментално заостале персоне, ја се гнушам! Дакле, њима ни они шиљци који апсолутно могу да ти упропасте ноге, огуле те начисто, молим вас па ни то им не смета, ох ја сам била заплахнута горчином коју доноси неразумевање од стране других слонова, то боли. И тако једно вече реших да се осветим, за све! Реших да будем борац, ох Јованка Орлеанка међу слоновима! Пошто сам већ данима скупљала смоки који бацише горепоменуте особе, тиме сам подмитила чувара, дадох му све, и док се он ''забављао'' тиме ја сам се искрала (мада то је релативан појам, ја бих пре рекла да сам једноставно ишетала, није ме ни погледао) и кренула сам у упознавање зоо врта, многи моји сународници (тако ћу их назвати) су се уплашило, о Боже ово је био такав атак на моју личност, била сам још беснија, јавила се жеђ за осветом. Реших да пронађем симпатичног нам власника, који је за мене био одувек само једно-персона нон грата, нека чудна осећања су се јавила у мени тог тренутка, узрок није била сама персона, ни то што сам целог мог бедног живота затворена, били су то шиљци који су стајали поред њега, решио је да набије још тих огавних шиљака у ону нашу бетонску оградицу, била сам ван себе! Прво сам га ухватила сурлом и закуцала за под, дакле патосирала сам манијака, па сам пошто сма била свесна колко ми је сурла у целом чину потребан, одлучила да вежем овај отпадак, ово беспотребно ђубре које ми само уништава живот, одлучила да га вежем, није било баш тешко, јест да сам била мало неспретна у томе али сам успела на крају, брабоњак је био везан, наравно морала сам да вежем окренутог лицем ка наслону столице да бих завршла ''операцију'', део панталона око чмарног му колутића сам поцепала, и то му бацих на очи, лепше је овако, да не зна шта је следеће на мом репертоару. Пошто сам била још увек бесна због шиљака одлучих да га мучим баш тиме, узела сам један и полака форсирала анус драгог нам господина док није почео у јецајима да ме моли да престнем, престала сам али сам га ударила и пар пута по гузици, да се зна. Наравно нисам се зауставила само на томе, такође сам узела нешто пластично, које је стајало испод онога што ви зовете лавабо, углавном то нешто је било набрано, гурнула сам и то, да осети муку, да схвати да су шиљци били мачији кашаљ за све. Узимала сам и друге предмете, шта год ми је пало на памет.
Коначно слобода! Али пазите, слон никад не заборавља! Ко год ми уради нешто нека се спреми, сачувала сам једна шиљак за сваки случај. Дакле не кајем се, не кажем да је било пријатно, засмрдело је у једном тренутку, али се не кајем! Толико.
Алигатор Муја
Богу хвала, век и по проживех у месу и блату, те овај Зоолошки врт, како га ви зовете, знам, бре, у прсте. Знам сваки ћошак, сваки камен, сваку и најмању биљку. А и добро знам шта и како треба да се ради кад треба да се бежи. Кујем план за квалитетним бекством већ, ево, сад ће, :узима календар: 125. година. У јеботе, јубилеј. Но, да не дужим. Гос'н Бојовића сам, ја, да, ја, силовао јер ми је последњих 30 година упутио далеко беднији третман но што заслужујем и то ја не праштам, никако. Дакле, то је примарни мотив. Секундарни је био да завршим у Забели и мрем к'о човек.
Све је изгледало баш овако - под окриљем мрака те дивне цвркутаве ноћи, кренуо сам добро познатом, тајном стазом ка његовој канцеларији. Сасвим сам убеђен да ме нико није видео јер ЗНАМ да сам свој план усавршио до танчина. Стигавши тамо, прво сам га лепо везао у конопце, а затим у сласт обљубио. Трагове нисам остављао, а да сам 'тео, мог'о сам.
Ха! Неће један Вук да зајебе алигатора који је преживео два рата.
Boštjan bradavičasta svinja
Ceo moj kavez bio je posut pootpadalim bradavicama. Za bradavičastu svinju to označava početak kraja.
To veče, nakon višenedeljnih neuspešnih tretmana urinom žabe krastače, doveli su u Zoo vrt jedinu osobu čiji urin u kontaktu sa primaocem za rezultat ima bradavice dostojne jedne bradavičaste svinje, bradavice odgovarajućeg volumena i bukea. Doveli su Margit Savović.
Za prevoz do kancelarije računovodstva, u kojoj je čekala Margit uzbuđena kao i uvek pred mogućnošću da pomogne, iskoristili su kolica za kokanje kokica. No, već pri samom ulasku u tu transportnu keliju odlučio sam. Odlučio da moje oči neće gledati taj goldn šaur. Odgovoran za ovu maskaradu morao je biti kažnjan.
Sam beg iz kolica bio je jednostavan, sve što je trebalo uraditi jeste provući se kroz odvod za ulje. Potraga za obeglom svinjom tj. za mnom trajala je do nekih 23h. To vreme proveo sam skriven u suvenirnici slušajući muziku za beg koju sam ranije tog dana zbudžio na moj iPod. "Am d fajstata, tvistid fajstata" i tako to...
Kada se situacija stišala krenuo sam laganim korakom ka rezidenciji upravnika, misleći u sebi: ovo je mali korak za čoveka ali veliki za bradavičastu svinju. Nakon nekih tri pesme hoda, i dalje sam slušao svoj iPod, stigoh do centralne kule ili kako smo je mi životinje zvali "centralna kula". Na moje iznenađenje velika drvena vrata jonskog stila bila su blago otvorena. Gurnuo sam ih njuškom još malo kako bih mogao da vidim i zatekao sledeću scenu. Upravnik je sedeo zavaljen u svoju fotelju, neobuzdano se smejući i gledao u monitor svog računara.
Koliko sam uspeo da vidim na monitoru je pisalo nešto kao...samo da se setim,...da...Vukajlija - Posteri. Pomislio sam šta li je to kad je ovom smešno. Morao sam delovati brzo. Uhvatio sam zalet, na iPodu koji sam i dalje slušao išla je pesma "Rajt hija rajt nau", i iz punog trka zario prednje a vala i zadnje papke u upravnikov vrat. Čuo se tup jauk. Skinuo sam bokserice i zapušio mu usta, a slušalicama od iPoda sam ga vezao za stolicu.
Šta je posle bilo, to nek utvrde vaši veštaci. Bradavičasta svinja nikada ne priča o svojim donžuanovskim poduhvatima. Bradavičasta svinja je džentlmen.
Добар дан, инспекторе. Моје име је Харолд Голдберг, овде сам познатији под бројним увредљивим надимцима – Чарапоглави, Јајара, Пачворак, Несврстани и слично . Немојте ме гледати тако саблажњиво, молим Вас. Нисам длакава патка, нисам испеглани дабар, нисам божија болесна шала као што вам се чини. Ја сам кљунар, платипус, можда сте чули за мог наврдеду који је био Кантов блиски пријатељ?... ко је Кант? ...хм, није битно, вероватно га не знате, давно је преминуо, био је изузетан обућар. Могао би очас посла да претвори те ваше неугледне опанке из Борелија у нешто далеко допадљивије... извињавам се, осетљив сам на обућу... не толико ја колико мој кљун... кхм... можете ли да ме попнете на столицу? Е, хвала вам пуно. Дакле, испричаћу вам гнусност коју сам починио али ћу вам изнети и њене узроке, молим Вас да све што будем рекао унесете у записник...
Знате, ја сам тасманијски јеврејин, потичем из богате породице која се генерацијама бавила производњом бунди и геџета од опосумљевог крзна и требало је да наследим посао кад се изучим и стасам. Нисам био посебно одушевљен том идејом. Да се разумемо, шубаре опосума су изузетно цењене и крећу се од 400 долара по комаду. Али, моја страст је било нешто сасвим другачије. Од малих ногу сам скупљао фотографије и надевао им духовите, провокативне, циничне, проницљиве коментаре. Да, био сам заљубљен у прављење постера. Понекад сам их качио на свој блог, опрезно и љубоморно, због ауторских права. Надао сам се да ће једног дана моји радови бити по свим светским галеријама, да ћу допрети до срца посетилаца, насмејати их и да ће ми направити фан клуб на фејсбуку или ми бар платити пиће. Радио сам даноноћно, потпуно поробљен својом страшћу, то је било све што сам умео и желео. Разумљиво, моји родитељи су то доживљавали као холокауст . „Где враг не може сам, он тамо пошаље постере“, каже стара јеврејска пословица. Сигурно сте до сад схватили да сам био атеиста. И заиста, чудно је како један кљунар може веровати у бога... Забога, па ми смо корпус деликти еволуције... Но, то сад није битно... Дакле, што сам више сазревао, моја љубав према четрнаестој уметности је бивала снажнија а мој раздор са родитељима дубљи. Извесно, губио сам битку. Таман када сам почео да изучавам дупли укрштени кавкаски штеп за топле мидере и да дижем руке од свега, добио сам мејл који је гласио отприлике овако: „Харолде, ти си легенда какве нема, блабла, твоји постери су толико дојајни да не могу да одолим да ти не учиним понуду коју не можеш одбити, блабла, дођи у Србију, имаш плаћен пут, гајбу, клопу, брзи интернет, почасно чланство у САНУ, цео свет ће знати за тебе, блаблабла, број налога вестерн јунион уплате, понеси ми једне унтерцингере од опосума ако имаш, блабла, видимо се у петак... до гроба твој, Кву.“ У почетку сам мислио да ме неко ложи али сам ипак отишао у банку да проверим. На рачуну сам имао 78.450 динара. Јебена стипса, тачно у динар ми је послао. Морао сам да обитавам по граду цео дан да нађем најповољнији курс. Имао сам два дана да размислим о свему томе. Испоставило се да ми је било довољно два минута. Остатак времена сам искористио да му сашијем те буђаве зимске гаће. Био сам одлучан и спреман за пут. Знате, стара јеврејска пословица каже: „Неко може бити нешто, али уметник је Рабин“. Тим речима сам се опростио од родитеља, сломио сам њихова мала кљунарска срца и сео у авион.
Тако сам стигао у вашу земљу. Мислим да не морам да објашњавам шта се испоставило. Уместо галерија, атељеа, брзог интернета, фотеље у САНУ и светске славе ја сам завршио у затвору, у некој устајалој баруштини, у друштву свакавих скотова, храњен неком одвратном прекрупом од које сам срао сопствена црева и пишао крв. И људи и животиње су ме гледали као спрдњу, циркуску наказу, исмевали су све на мени, почев од мог чараполиког кљуна и крзна, преко мог дабровог репа и пловних ножица, па до мог јеврејског порекла. Проводио сам дане зароњен у муљ, спавајући и сањајући своје другове из Тасманије, своју мајку и оца, своје недовшене постере. Недостајао ми је чак и одвратни мирис уштављене опосумове коже којом је мој стари повезивао Тору, Талмуд, Кисинџерову Дипломатију и друге књиге које је сваке вечери читао док је мајка спремала њене јебачке кошер зрикавце. Гутао сам све увреде, гутао сам и ту храну која ме је убијала. Нисам имао простора да лупим репом по води а да се не повредим. Усидрио сам се ту у том блату и живео од сећања. Испуњен безнађем, кајањем, самоћом какву бисте ви осећали да сте сами на Јупитеру. Ја сам ендемска врста. Моја планета је Аустралија, њена бистра вода је мој ваздух и моја вода. Али,постепено, у том муљу у ком сам живео разбистрио се муљ у мојој души. Да, ја нисам више био кљунар. Ипак, нешто ме је спречавало да се предам. У мени је васкрсавао чистокрвни јевреј. Та вера, којој сам се ругао и презирао је, сада је испливала из мене, блистава као дијамант и неуништива као неки накарадни ген. Сетио сам се старе јеврејске пословица која каже „Предај се када је непријатељ поражен“. Можда вама звучи бесмислено, али мени је тада звучало као да ми се онај чије име не смем спомињати лично обратио. Тада сам одлучио да преживим. Знате, пожелео сам да га убијем. Ја имам отров. Само сам кренуо, вођен неких чудним осећајем да је у том тренутку немогуће ишта друго. Извукао сам се из гована и прескочио бодљикаву жицу, поцепао сам пловне ножице, покидао крзно и пао на кљун. Нисам осећао бол. Говорио сам себи: Харолде, ти си човек мисије, ти мораш издржати. Онај малоумни чувар је чуо да се нешто догађа. Прикрио сам се у жбуну. Наравно, није ништа приметио јер је мене и иначе тешко видети изроњеног. Кад је овај кретен отишао, кренуо сам ка централној кули, коју су остале животиње звале централна кула, а ја сам је тада прозвао Бергхоф . Не сећам се пута, био сам попуно опијен. Стигао сам и нечујно отшкринуо врата. Нисам могао да верујем шта видим својим очима. Он, заваљен у фотељи, смеје се као надувана хијена и гледа на рачунару постер на коме је приказано око тигра и испод пише, цитирам: „Само те гледам. Дај минус ако смеш.“ Кад тада нисам снео јаје никад нећу. Мрак ми је пао на очи. Очајнички сам покушавао да призовем неку јеврејску пословицу да ми каже шта да радим, безуспешно. Али, само одједном ми се разбистрила свест и сетио сам се старе српске изреке коју сам чуо више пута, што од посетилаца, што од самог управника: „Магаре се јебе док су му ноге у блату“. Мислим да је то писало и у брошурама које су делили. Залетео сам се према монитору, скочио и разбио га песницом, управник је одскочио са столице и доскочио назад, гледао ме је забезекнуто, зевајући као нека ретардирана фока. Ишчупао сам миш и забо му га до крајника, да не може да писне говедо. Угризао сам га за нос, он је изгубио дах и онесвестио се. Ухватио сам га за браду, оборио са фотеље и надкљунарском снагом сам га одвукао до оног глиба где сам душу своју сахранио. Скинуо сам му гаће и нагурао сам га до пола у та говна. А онда је добио оно што је заслужио. Нећу да улазим у детаље, не желим да се присећам тог ужаса. Након тога сам био страшно исцрпљен, потпуно слуђен, скољокао сам се у онај тамо бусен и заспао. Шта је било даље, знате. Ето. Немам шта више да вам кажем. Само бих да вас замолим да ми омогућите да позовем свог адвоката.
Једва чекам да падне мрак. Људи, не могу вам описати колико волим ноћ. Преко дана ми је веома вруће, а и она бувара, тигар Џасмин, што ме вазда запиткује нешто о кладионици - напокон заспи, брбљиве кокошке и перад ућуте са њиховим женским којештаријама, а у нашем дому завлада спокој. Покаткад га наруши сироти лав Жућа, офуцао се, остарео, његова је простата страдала, па сирома сваког часа пишки. Али, ја му не замерам. Ми смо овде најстарији и најбољи пајтоси, у истој тури су нас довезли у прдекану.
Као и сваке ноћи, и синоћ сам чекао да ми још један клипан упадне с неба у кавез. Џугашвилија ми, онај којим сам се омрсио ономад, био је најукуснуји залогај откад лежим овде на робији. Чекао сам до неких два часа после поноћи, тад је већ владала потпуна тишина: млади мајмуни су испразнили муда и чврсто спавали, као и Жућа, који је исцедио последњу кап из своје бешике, и мени је сан већ кренуо да спушта капке. У сновиђењу сам се вратио у своје детињство, видео сам букве и пчеле у њима, тата и ја им крадемо мед и смејемо се, све је дивно и зелено, широка поља и бистре реке, хладови густих крошања и цвркут птица. Мама је уловила прасе и најслађи бут сачувала за мене. Благонаклоно ме гледа и милује ми лице. Затим, хладноћа. Све се одједном претворило у таму, уместо мајчиног топлог додира, осетих шкрипу и ледене прсте како ми гмижу низ леђа. Престрављен се пренух из сна, и угледах у своме кавезу прилику у белом, од које се ширио смрад трулежи и неземаљска хладноћа. Хтедох да вриштим, да зовем упомоћ, и само што отворих уста да дозовем пријатеља лава, појава проговори.
- Псссст! Узалуд ћеш звати. Сви спавају, не могу те чути.
- Шш..ш..шта в...в..ви хоћете од мене?
- Знаш ти добро, медо Медени, шта ја хоћу. Скидај гаће!
- НЕ!!! Не желим!
- Скидај, када кажем!
- Пусти мееее! - молећивим гласом сам кричао.
Посетилац се распојасао и из панталона извукао своју курчину - Пуши! - рекао је. Плашио сам се. Морао сам. Нисам имао избора. Савио сам се у коленима и примио га.
- То, медо... Дивно палацаш језиком, Медени... Медо, лаве! Тако, тако... ајде сада, окрени се!
Ја сам лизао жмурећи, нисам желео да верујем да је ово истина што се дешава.
- Немојте и то, молим вас - цвилио сам, бришући своју њушку.
- Мрш! - рече ми овај, и опали ми шамарчину, тако јаку да сам све звезде видео. Нашао сам се боком на поду, на леденим плочицама, а он ме је подигао и пришао с леђа.
- Тако... тако... Медо мој цакани - дахтао је уз моје ухо - Јеси ли гледао некада Филм "Строго контролисани возови"?
- Н..Н..Нисам...
- Имаш божанствено дупенце - балио је овај гурајући ми језик - Ах, како волим да завучем руке кроз твоје крзно, сетим се свог детињства и плишаних играчака... Ах! Ах! Ааааах! Мали меда-Педа! Мали меда-Педа! Ахахахаха! - Одзвањао је његов одвратни смех.
Био је у заносу. Зној је капао са њега, док се ритмички њихао продирући у мој анус све дубље и дубље. У тренутку врхунца, зачуо се груби глас који је покварио хармонију његовог заноса и моје агоније и страствену музику коитуса.
- Стој!!! - узвикну новопридушли - Не јеби меду!
- Ко си ти? - упитао је мој јебач. Након овог јебања, мени се све помутило. Нисам могао да верујем кога видим.
- Тата! - ускликнуо сам, уплакан - Па зар ти ниси мртав?
- Јесам сине, али ми је свевишњи Џугашвили подарио још један трен на овој кугли земаљској, тако да сам сада ту да те спасем! овај што те је јебао, то је Вук Бојовић, ако га ниси препознао. Он је јебао тебе, а сада ће твој ћале да јебе њега.
И тако је Вука Бојовића јебао мој покојни отац.
Jako dobra tema. Plašim se da je aktiviram, jer će poleteti gomila nekvalitetnih autora da spamuje i piše gluposti.
Ali možda se nešto pametno napiše.
Sada mi je stao mozak, ne mogu ništa normalno da smilslim, pa puštam vas.
Ulepšajte mi veče.
Dobar dan. Ja sam počinio to, kako vi kažete, nedjelo. Silov'o sam, jesam, i to ko konj, čmar sam razbuc'o tom brkatom gmazu!! Jeb'o sam ga iz osvete kao i iz nacionalnih pobuda. Ustvari, nisam ga jebao konkretno svojim kurcem jer nisam u stanju, nego sam mu u čmar gurao statuu tuzlanskog rudara koju vazda drži na stolu, pa posle malo bumerang koji spazih na zidu. Hoću samo da razjasnimo neke stvari ovde, pa mi posle sudite kako vam volja.
Ne znam odakle bih počeo, emocije mi naviru, najbolje će biti od početka...
Rođen sam 79te u Osijeku, pravi Slavonac... Još kao mladunče, zagovarači Velike Srbije me dovedoše u beogradski ZOO vrt. Tako, umjesto da životni vijek provedem lijepoj našoj, sudba kleta mi odredi da se doživotno patim u tuđini, i to pod tutorstvom zlog Vuka. Javnost je godinama obmanjivana lažnom pričom o mom velikom prijateljstvu sa dotičnim. Hoću najzad da iznesem pravu istinu, te da makar i sad nakon svoje smrti, ukažem ljudima na to o kakvoj zvjeri i tiraninu se radi. Vuk me je još kao klinca, uzeo kao mezimca pod svoje, i pod maskom velikog ljudsko-životinjskog prijateljstva, svaki dan me odvodio kod sebe u kancelariju, gdje mi je radio stvari koje sada ne mogu ni da izgovorim.... Da mogu, najradije bih povratio. Zamislite kako mi je bilo samom, daleko od oca, majke, domovine, svakodnevno zlostavljan, pred svijetom sam morao da glumim razdraganog majmuna, i samim tim još više doprinosio popularnosti mog najvećeg dušmanina. Moj pakao se nastavio iz godine u godinu, par puta sam bezuspješno pokušao da se suprotstavim, ali avaj!
Krajem 80tih godina, kada se situacija u bivšoj Jugoslaviji opasno zakuvala, u dva navrata sam čak uspio da pobjegnem iz vrta, i oba puta je stari perverznjak digao pola Beograda da me love, samo da nikom ne bih ispričao mračnu stranu "nasmejanog prijatelja životinja". Nakon toga, izgubih svaku nadu i volju za životom, te čuvši za sva zla koja se desiše u rodnoj mi Slavoniji, 92e godine obolih i umrijeh...Navodno skrhan bolom za izgubljenim drugom, Vuk danima nije izlazio iz kancelarije, a za 60ti rođendan vrta, ispred kaveza s majmunima, podigao mi je spomenik. I tad sam htio da povratim, samo da sam mog'o!
Dragi inspektore, ne znam zašto ostale životinje vrta tako lažu u svojim iskazima, ali i sami ste svjesni da nijedno biće osim čovjeka intelektualno nije u stanju da smisli i realizuje tako gnusan čin. Budući da jako dobro poznajem navike matorog, a moje trenutno stanje mi omogućava da se nečujno krećem kroz vrt i zidove, te ako uzmete u obzir još i jak motiv koji sam imao, nije teško zaključiti da su iskazi drugih životinja lažni, a moj istinit. Sam postupak silovanja je za mene bio krajnje jednostavan. Ušao sam neopažen u kancelariju, skinuo mu gaće, i prije nego što stari shvatio šta mu se dešava, razvalio mu bulju gore pomenutim predmetima. Eto, toliko. Hvala.
Duh čimpanze Samija