teška neočekivana duševna patnja. recimo iznenadni gubitak nekoga u porodici ili teška bolest preležana ili tako nešto, što čoveka najčešće natera da ceo svoj život preispita iz korena...
inače generalno ne.
p.s. može i ljubav, ali direktna, prava, iskrena i jaka muško - ženska, no onda se ne postaje baš normalan, ali često se prestaje sa budalanjem i nekulturom.
Meni nije uspelo. Zemljoradnik ostaje zemljoradnik.
Могуће је. Ево ја сам, рецимо, престао да идем на текме, престао да пијем, и сад сам скоро па геј. Толико умем да будем фин. Можда се вратим и у школу, ко зна...
Ноооооот.
Ma ni ljubav tu ne pomaze. Nas budale treba prepustiti spontanom procesu individuacije. Tako cemo odrasti.
Не видим зашто бисмо то радили, мислим постали културни и нормални
Da li bismo mi zaista postajali normalni ili bi nam okruzenje svojim uticajem otezalo nase oplemenjivanje? Ko bi odneo prevagu? Da li je moguce to uporediti? Da li je odnos samo kvalitativan ili je plemenitost jaceg inteziteta? A sta ako nije?
inače generalno ne.
Surovi pogodio u srce (ili dušu, zavisi ko šta ima). Stoga, mošte zamandalite temu :-)
Ма рад,рад и само рад.
ARBEIT MACHT FREI!
ЕДИТ:На мени та метода заиста успева. :)
Pre ili kasnije, kada shvatis da si TI u stvari ta budala, i zapitas se... E, tu pocinje oporavak budale :)
TI je upuceno uopstenom citaocu, ne konkretnoj osobi ;)
Ма опуштено. Зови ме и флаша,само немој да ме разбијеш :)
Не верујем да је од будалетине могуће направити доброг човека.
Ту ми пада на памет један Бишке из моје основне школе, генерација испред моје, који је по завршетку осмог разреда са својим ортацима, из чисте обести, целу једну учионицу руинирао - поломили су све столице, клупе, лустере, прозоре, таблу, а једино слику Вука Караџића нису поломили - њу су окренули ка зиду. Небитно, наватала их је мурија и требало је да иду у поправни, али су се некако извукли.
Елем, с тим Бишкетом се никад нисам мирис'о. Увек ме је хејтовао из неког разлога. Нисам га видео неколико година, а скоро чујем од друга који се дружи с њим, да је Бишке завршио социологију и како је он сад много паметан човек и како више није делинквент и трте-мрте, приче за малу децу. Још ми каже - мора да одемо с њим на пиће, он је сад начитан човек, имали бисте о чему да причате.
Мислим се... Боље не. Багра остаје багра.
Човек је биће неспособно за драстичне промене.
O, boze moj, da li se ja to slazem sa Dzimijem?
Е, а подсети ме... Што ти мене оно беше хејтујеш? :)
Ne hejtujem te, zaboga.
Samo se cesto ne slazem sa tvojim misljenjem.
I tako ide tema, ljudi ne kontaju da sam ja u stvari rekao sve sto je moguce reci o toj temi, al dobro ;)
Sa Surovim se slažem.
Za Džimija mislim da je surov. :D Ja sam uvek davao šansu ljudima da se promene... Ali da sam na nekoj distanci, jesam.
Ne menjaju se ljudi, menjaju se situacije.
Ljudi su govna, mi, termosi, spascemo svet.
И ја сам УВЕК давао шансу људима да се промене. И увек ћу.
Али једно су људи, а друго је багра.
Dzimi, svi su bagra.
Šta mislite, da li je moguće od budaletine i nekulturnog čoveka postati normalan? I kako? Koje metode biste vi upotrebili?