Profil ove osobe je sledeći: u srednjim godinama, uvek namrgodjena, sa frizurom koju fura već dvaes' i kusur godina, obučena u najneverovatnije odevne kombinacije i sa tri kile šminke na licu da gde dominira karmin namazan od brade do nosa. Redovni je posetilac svih dešavanja na kojima se okuplja veliki broj ljudi kao što su recimo redovi za hleb, ulje i šećer, redovi u banci, čekaonice u domovima zdravlja i gužve u gradskom prevozu. Tu strpljivo čeka svoju priliku da dodje do izražaja i ne propušta priliku da izrazi svoje nezadovoljstvo nečijom ulugom, ne uslugom, ili nečijim ponašanjem upućujući salve uvreda, predavanja o ponašanju, moralu i vaspitanju, uzvikujući sve to kao boljševičke parole koje je drobila na radnim akcijama i kongresima partije.
- Pa dobro bre, oće li više taj hleb?! Čekamo ovde već pola sata, kakav je to način? Kako vas nije sramota da držite narod gladan?!
- Devojko, ostavi više taj telefon, aman! Čekam celo pre podne penziju a ti si sad našla da razglabaš sa direktorom! Baš me briga za vaše transakcije kao što je i vas briga za moje proširene vene!
- Ova doktorka dok popije kafu mi ima da pocrkamo ovde u hodniku! Baš njih briga, oni zdravi, pravi, a ja sa mojom aritmijom mogu samo da crknem ovde od nerviranja! Pa stvarno nema smisla, jel tako komšija?
- Dobro mladiću, imaš li ti imalo obzira? Stavio si te čepove u uši, bleneš kroz prozor i baš te briga da ustupiš mesto nekom starijem! Već tri stanice te gledam! A ovaj stariji gospodin što stoji pored tebe samo što se ne onesvesti od stajanja! U moje vreme mi smo poštovali starije a vi današnja omladina pet para ne dajete!
