Jebiga, da bi uspeo kažu treba ti 5% talenta, 5%sreće i 90% rada, to ti je opštepoznata stvar. E, sad samo retki je slede i zato od njih nastaju veličine.
Dok mnogi bleje, trućaju, oni veliki rade, nerviraju se, ali zato sve to dolazi na naplatu, tako odjednom, ali sa razlogom kao posledica onoga što su činili u prošlosti. Oni postaju lavovi, zvezde, mnogi im se dive iskreno ili lažno, nije bitno, mnogi ih vole, jer su oni zvezda vodilja...
Sa popucalog betona, možda nekog seoskog druma stigli su do cilja, ali i dalje guraju napred, ne znaju za strah, uzimaju sve što se uzeti može... oni su pobednici koji ne znaju za poraz, reč luzer nije im poznata!
I onda u tom pobedničkom nizu desi se slučajna greška koja ništa ne znači, neće ih izgurati sa tog puta...ali ne lezi vraže...frustrirana, neostvarena masa koja im se lažno divila time sada zadovoljava svoju sujetu...Naravno veliki nastavljaju dalje jer njima taj jedan pad ništa ne znači, dok oni neostvareni takođe nastavljaju dalje zadovoljni što je i onaj kome zavide i lažno se dive pao bar jednom!
Kao da je Bog želeo da zadovolji sve, da svima pomogne...pobedniku je dao sve, a onima koji nisu uspeli dao je bar mrvicu o kojoj će da pričaju narednih xyz godina.
Ispred seoske kafane razgovaraju dva druga iz kraja uz pivce:
Đoka: U brate, da si video kako je Riberi polomio kičmu Mesiju jednim driblingom, znači ne verujem !
Proka: Jes vala, baš volim što ga je poslao po burek! Smorio je više Mesi, te neke reklame, te emisije, postavio ga je Riberi na mesto!
Đoka: Da znaš da je tako! Šta je on bre umislio da je najbolji igrač! Jeste kurac!
