Nekad uzvik iznenađenja, nekad gađenja, a nekad olakšanja.
Sedim i učim pored prozora. Nemam pojma da je ćale doveo neke radnike da menjaju oluk.U jednom trenutku nešto snažno lupi po prozoru, presekao sam se. Podignem pogled, kad neki zabagreli debeljko u pocepanim farmerkama stavlja merdevine. - Idi bre, čoveče... uplaši me.
Posle nekog vremena, udubio sam se opet u knjigu, nisam ni primećivao da debeljko još visi ispred. Imao sam dobru koncentraciju taj dan. Nisam ni primetio da debeli drži oluk s obema rukama iznad glave, a da je kaiš počeo da mu popušta. Mic po mic, odoše farmerke. Kad sam podigao pogled, obasja me mesečina! I onda se onom svojom pozadinom još zalepi za staklo!
- Idi bre, jebote...fuj!Sutradan sam opet seo da učim, poslovi su odavno bili završeni. Onda opet nešto lupi po prozoru. Nije valjda opet onaj, sunce li mu... kad ono ćale uzima alat što je ostao iza debelog.
- Idi bre, dobro je, mislio sam da će opet mesečina...
