Patrijarh je otišao, ali su nam oni ostali.
Nikad nikoga u životu nisam mrzeo, niti ću mrzeti ( uveren sam da to nije hrišćanski, i pre svega ljudski) , ali me u zadnje vreme često obuzme osećaj sličan gadjenju na samu pojavu lica iz naslova.Ako je to mržnja, valjda će mi je Bog oprostiti što je nisam spoznao, ako pak jeste, sam sebi neću oprostiti što sam dozvolio da se uvuče u mene.
Ne smatram sebe vernikom kakav se treba biti.Prosto, mislim da sam u ravni sa većinom drugih koji slave slavu, idu u crkvu za prazik, i povremeno se pomole i zapale sveću (naročito ako ih prate problemi i nemaju izlaz iz njih).Štaviše, meni se čini dovoljnim što se pre svakog polazka na spavanje prekrstim i poljubim sliku sveca, porodičnog zaštitnika.
Srećan sam što (mislim da) nisam Instant Vernik.Što mi ne treba religiozni odkidač u vidu bilo kakvog dogadjaja, pojave ili, ne daj Bože smrti.
Što nismo isti.
Instant Vernike slrećem iz dana u dan, u svim sferama svakodnevnice.To su oni ljudi sa velikim zlatnim krstom oko vrata. Sa istetoviranim pasusom iz Biblije na kineskom ( bar oni tvrde da je iz Biblije)na bicepsu.
To su oni koji na registarskim tablicama imaju napisano "BOG ČUVA SRBE", a tog svog Boga jedino pominju kada gaze preko 200 na otvorenom putu gazeći pritom sve što im se nadje na putu uz reči "Makni se božju ti majku".
To su oni koji su Patrijarhovu sahranu posmatrali iz prvih redova povorke i glasno plakali, čineći da to bude što teatralnije i uverljivije.
Pravi Vernici su ostali na vetrometini.Njima vest o smrti Patrijarha nije prva.Njima je prva vest kako nahraniti sedmoro gladnih usta u kući,kako platiti račune, kako izlečiti bolesno dete.Oni ne idealizuju Sveti Lik pokojnog patrijarha jer to nije ni potrebno.
Oni znaju da je otišao čovek koji je časno i pošteno živeo.
A šta se može više od toga?
