Najprodavanija grickalica ispred Matematičke gimnazije.
Skup diferencijalno malih elemenata slanih štapića koji najčešće nastaju kada neka od naših baka, vraćajući se sa Zadušnica, nesmortreno sedne na ceger u kome se nalaze.
Sastojci:
- Makslimalno 54 ESPB bodova (po važećem zakonu)
- Teretni voz (ili šinobus po ukusu)
- Ranac
- Slani štapići
- Student
Uputstvo za pripremu:
Potrebno je tokom školske godine sakupiti maksimalno 54 ESPB bodova a zatim po isteku junskog roka predati se alkoholu, nespavanju i koje čemu još kako biste uništili moždane ćelije izazivajući višemesečnu amneziju tako da na poslednji preostali ispit ne izađete ni u Oktobru II što će kod mučenika od vaših roditelja, koji su i poslednju crkavicu od usta odvojili za vaše školovanje, izazvati onaj egzistencijalni osećaj lokal-patriotizma te, u cilju stvaranja vaše bolje budućnosti, pred vas postaviti izbor između njiva i livada smeštenih u selu vašeg oca ili istih nekretnina lokalizovanih u selu predaka vaše majke. Međutim, za pripremu gore pomenutog specijaliteta, neophodno je odabrati treću soluciju koja podrazumeva najpre štekanje u podrumu zgrade (jer su to ipak vaši roditelji koji uvek praštaju te im samo treba dati malo vremena) dok vas ne pronađe sedi čičica, koji svoj položaj predsednika kućnog saveta shavata s onom istom ozbiljnošću s kojom je shvatao položaj prvog zamenika kurira glavnog odbora KPJ-a u Gornjem Šumotršću i na vas nasrne kišobranom optužujući vas da ste homoseksualac (ili pedofil sve u zavisnosti od toga koliko gospodin prati televizijski program) što je do negde i razumljivo jer će se vaš spoljašnji izgled vidno izmeniti nakon višednevnog druženja sa bubašvabama i pacovima (baj d vej, slične posledice izaziva besšatorno kampovanje koje se uči na LAB vežbama u Vojnoj akademiji). Nakon pokušaja objašnjenja sa čovekom, koji iz revolta prema zapadnjačkim novotarijama nakon velike nužde prstom udara recke po futeru VC-a a potom trči da se rukuje sa svima iz zgrade (jer veruje da je ono pače iz reklame za PERFEKS genetski modifikovano pa laje umesto da gače), primorani ste na beg kod nekog od prijatelja. Prijatelj vas rado prima u kuću, uprkos opojnom mirisu kadavera koji nosite sa sobom. U međuvremenu njegova majka osetivši većinom čula vaše patike u hodniku ispušta visoko P iz lestvice ''UPIČKUMAJČINU''. Potom, upada u sobu, najpre, pogledavši vas sa smeškom na licu, grčeći nos kako to ljudi rade kada naprežu vijuge ili kada žele da suze nosne kanale, a potom pozivajući vašeg ortaka da iziđe napolje samo da mu nešto kaže u vezi sa kupovinom namirnica. Nakon što takvi postupci gospođe Takoitakoić u vama izazovu podozrenje vi, osluškujući šta se dešava iza zatvorenih vrata, razaznajete iz njihovog dijaloga, vođenog glasnim šaputanjem, samo neke delove rečenica koje se dovode u vezu sa ''falusom'', glagolom ''boleti'', krajnje neodređenim prilogom ''skoro'', glagolom ''ribati'', sintagmom ''ti ćeš'', pa opet glagolom ''ribati'', pridevima ''malo'' i ''tvoja'', gradivnom imenicom ''povraćotina'', opet sintagmom ''sad i njegovo'', što je sasvim dovoljno da shvatite kolko je sati. Vaš drug, vidno iznerviran, psuje ulazeći u sobu i govoreći o propalom tiketu kao i o tome kako mu keva kenj... pardon, filozofira u prazno što troši pare na kocku, ali uprkos krajnje gostoljubivom pokušaju vašeg ortaka da vas zadrži kod kuće, vi ste prinuđeni da potražite bolje sklonište. Elem, početak je godine, svi su na faksu, šta vam preostaje? Zvonite. Vrata se otvaraju. Iza njih se pojavljuje podbula glava, neobrijane brade sa raščupanim i neurednim dredovima, čije oči odaju stanje groznice dok smešak upućuje na blaženo stanje duha. Odmah sa vrata njegov duhovni zapah će aktivirati čak i vaše otupele receptore dok će njegova usta, snabdevena nekim žućkastim kamenčićima koji bi možda Vesa Krevena podsetili na zube, početi da (g)orgijaju o Hajlu Selasiju, Etiopiji i ,,ponovnom“ ujedinjavanju Afrike (ne znam kad su prethodni put bili ujedinjeni), o legalizaciji lakih droga u Srbiji, Čedi Jovanoviću, organizovanom uzgajanju kanabisa kao i plemenitom učešću Prti BeeGee-a i Kojota u svemu tome, a povrh svega i realnosti koju nam oni pružaju. U tom trenutku, iz vaše podsvesti dopiru čuvene replike Erika Kartmena poput “Screw you, hippie!” te ste prinuđeni da tražite prolaz dok vam on odgovara sa “Right on, man!” ili nekom sličnom kvotacijom iz filma Miloša Formana, ,,Kosa“. U dnevnoj sobi ugledaćete mnoštvo spiritualno uzvišenih kolega rasutih po tepihu dok će izmaglica u sobi biti praćena Sizlom, Kejpltonom, Ras Sodijem (metonimija se odnosi na savremene rege muzičare). Oči vam se ispunjavaju suzama pa ste primorani da izađete iz prostorije i odete u kupatilo ne bi li ste se umili. K’o za inat, u tom momentu gazda udara na ulazna vrata, preteći da će pustiti gas i potrovati majmune unutra. Vi, uplašeni, istrčavate iz klozeta dok vas domaćini umiruju svojim blagim pogledima govoreći da to nije prvi put, u poslednja četiri meseca koliko dugo nisu platili kiriju, da stanodavac besni i psuje državu, narod, narodnu policiju koja ga zajebava svaki put kada ih pozove da isteraju neradnike napolje. Ali, problem je što deka ima keca u rukavu. U periodu osmišljavanja plana kako da istrebi gamad iz svog stana, on se dosetio da se letos navršilo nekoliko decenija spora koji vodi sa svojim bratom od kako im je umro otac, ostavivši deci, da poput prave srpske braće, podele imovinu na ravne časti. Tako je on ovoga puta poveo trojicu bratovljevih unuka, zakletih kućnim ognjištem, da će povratiti čast svoga deda-čiče koji će, pak, zauzvrat odustati od spora a samim tim i od onih pet ari zemlje, kajući se što je napustio rodni kraj i otišao u beli svet da bude prekovezni direktor i što je godinama nizao besplatne stanove kako bi sada od silnih kirija školovao ,,dedini unučiči u Beograd'' na fakultetu za menadžment, umesto da ostane kraj grobova svojih predaka i časno ore njive i kosi livade. Vi, svakako, nemate nameru da izađete iz klozeta koji nam često pruža jedino utočište. Sledeće što čujete jeste žustro „Razvaljuj!“ a potom i nekoliko snažnih udaraca sekirom u bravu. Po jačini glasova i dobovanju koraka zaključujete da se predsoblje ispunjava svetom, a zatim nakon tihog dogovaranja odjekne ono junačko „Neka, ja ću!“ nakon čega usleđuje vikanje dekice u kome ova situacija budi usnulog „gosn. Nadređenog“ čiji je cilj da poplaši kurvine sinove i otera ih u tri lepe majčine utrobe. Jedina rupa u ovom planu je ta, što dekino vreme ne poznaje rastafare, čija bi transformacija u čoveka koji ima veze s realnošću bila srazmerna transformaciji Sare Džesike Parker u malo manje lepšu Šveđanku. Potom, dekino vikanje slabi obratno srazmerno u odnosu na muziku koja već polako počinje da trešti kod refrena Kejpltonove pesme ‘’That day will come’’ jer se verovatno neko od „uzvišenih“ mahnuo potenciometra pa pojačao ziku kako ne bi slušao neko tamo „propovedanje zla od strane manipulatora“. Deka na kraju shvata da njegove reči nemaju uticaja i on poziva svoje rođake da očiste stan od fekalija. Međutim, ovo troje mladića nije sposobno ni za šta nakon jučerašnjeg obilaska zabrana, te upotrebom seljačke lukavosti najstariji od braće dolazi do plana kako da ispuni svoj zavet. Odjednom, prestaje muzika i nastaje ona tišina za koju Darko Rundek kaže „ k'o kad mašina stane“. Čuje se ono „frr-frr“ (onomatopeja koja opisuje otvaranje i zatvaranje ce-de plejera) i nakon stiha „...when they will try to escape....“ sledi „pomešaj ove noći crnu i zlatnu....“. Nakon te neočekivane kulminacije, vaša izgladnela radoznalost vas nagoni da provirite kroz vrata i upoznate se sa još grotesknijim raspletom. Pred vašim očima je petoro, šestoro ljudi koji se u grčevitom bolu valjaju po patosu tražeći izlaz iz stana. To je trenutak za beg koji ne smete propustiti. Vi lagano izlazite iz klozeta iza sebe ostavljajući starčeve povike: „'Ajd sad, ujnu li vi drogerašku!“ U trenutku kada ste se uhvatili za bravu vi bivate primećeni od strane unučadi koji se deki obraćaju rečima: „A ovoga?“ Čujete pitanje i odsečno povlačite ono što je ostalo od brave dajući se u beg. Devastirani po pitanju finansija, istračavši iz stana, uspeli ste da zgrabite jednu od onih vreća-torbi sa likom Boba Marlija u nadi da ćete tu pronaći nešto što bi vas spaslo. U njoj pronalazite sedam dinara i algebarsku sumu rizli u istoj vrednosti. Iako to saznanje potpuno osujećuje vaše planove, vi i dalje stremite ka železničkoj stanici odlučni da primenite plan B švercujući se u toaletu šinobusa, koji, pak, nikako ne izlazi iz mode. Rešeni ste da odete na selo kod babe i dede, što su vam roditelji predlagali još na početku, ali sad nema nazad jer će besni što ste pobegli od kuće učiniti prljave stvari sa vašim semenom i plemenom ako im se vratite. Na stanici ste ugledali trafiku. Stiskate onih sedam dinara, poput Frodoa koji stiska onaj prsten kao da hoće nešto da iscedi iz njega i postavljate čuveno klošarsko pitanje: „Šta ima za sedam dinara?“ Prodavac vam nabraja nekoliko stvari i na kraju, prelazeći očima preko artikala, pominje kesu Trik štapića koji vrede devet dinara. Na pomen slanih štapića vaše oči sijaju, oživljavajući bedničku atmosferu dostojnu Balzakove „Ljudske komedije“. Ali, Fortuna vam se nasmešila ovoga puta, jer iza pulta sedi čovek koji je i sam do pre godinu dana bio student te ume da prepozna ljude svoje sorte a sada se igrom slučaja našao na nazavidnom mestu sa koga ne može ništa do da pomogne izmoždenom kolegi, ne bi li ovaj utolio glad. „Evo ti štapići. Će doneseš drugi put dva dinara“, reči su spasa. Vi divljački otvarate kesu, halapljivo trpate štapiće u usta, više gutajući nego žvaćući i blagosiljate negdašnjeg kolegu polusažvakanim parčićima ovog delikatesa. S nekim određenim spokojem, odlazite do perona da sačekate voz. Sedate na klupu i blenete u šine ispred vas prisećajući se časova srpskog jezika kada ste napadali ili, recimo, žustro branili rusku bičarku što se bacila pod voz, jer je ipak Kevin MekKid taj koji je muvao onu englesku glumicu čije ime niko ne zna. Utom, stiže voz. Vi žurno trpate ostatak slanih štapića u šaniranu torbu i trčite ka peronu gde se nesmotreno okliznete o mrlju od ulja, nastalu na mestu nedaleko od same pruge, jer je mehaničar, pomalo pripit, zaboravio da zavrne ventil do kraja, na jednom od šinobusa. Poslednje što čujete je udarac vaše glave o šinu koji se manifestuje kroz ono „doing“ i praskanje retardiranog klinca u smeh koji je pak sve to viđao puno puta u crtanom filmu „Tom i Džeri“ ali nikada uživo. Integralne štapiće očisti od creva, parčića lobanje, bubrega i služiti uz pivo (osim ako se nije i ono našlo u pomenutoj torbi).
