Najčešća transformacija male seljančice sa okolne planine u urbanu gradsku fenserku. Proces se vrši u par jednostavnih koraka: Skinu se opanci, marama, i narodna nošnja njenog sela, i sve se to zameni za dopičnjak, dokolenice, i štikle duže od njenog školovanja. Zatim se oprosti od svog rodnog kraja i društva sa kojim je provela ceo svoj farmerski život, i zaklinje se da se nikad neće vratiti svojim korenima. Ah, Fejsbuk. Pa koja mačkica koja imalo drži do sebe nema barem 3 profila na ovoj toliko poznatoj socijalnoj mreži? Sada, mora da nauči da bude arogantnija od Gadafija pred završetak mandata. Diže glavu u nebesa i ne planira skoro da je spušta. I na kraju, govor. Pa ko će da je sponzoriše ako krešti k'o svinja pred klanje? Naglasak nestaje(u retkim slučajevima se zadržava), više joj nije potrebno da bude grlata da bi pozvala komšiju sa okolnog brda na kafu i jednu domaću. Transformacija kompletirana. Čestitam, sada može da živi u uverenju da je riba i da je svako hoće pogledom. Mada je niko od njih ne bi dodirnuo ni bacačem grabulja.
-Tebra, izvali onu malu u uglu.
-Au, koja dojkara. Ajmo da je startujemo.
-Aj, tebra.
:prilaz:
-Ćao, mala. Šta piješ?
-Ne tiče te se to, seljaku.
-Kako? Ja seljak?
-Vidim, barem dobro čuješ, što ne mogu da kažem za tvoju garderobu.
-To čak ni nema smisla! Jesi ti maloumna ili šta?
-Ajde briši, džiberu, čeka me sponzo..ovaj dečko.
-Šupičku materinu bre, kuravo mala!
:odlaze:
-Au, šta ono bi.
-Ma beži bre, klasika ''iz opanka u štiklu''.
