Izbaciti iz koloseka

Život je voz, a čovek putuje njime. Neko kao mašinovođa, neko kao putnik prve, druge ili treće klase, neko je večiti kočničar, a neko najveći deo života provodi u spavaćim kolima. Nečiji voz je kao onaj što juri 500 km na sat po francuskim prugama, nečiji putuje Transsibirskom magistralom, nečiji gotovo lebdi iznad šina i uvek je tačan kao japanski vozovi, nečiji se klacka na pruzi Beograd-Bar, nekome je običan lokalni voz između Paraćina i Jagodine ili Lapova i Batočine, a nekome šinobus od Sente do Subotice. Bilo kako bilo, svaki čovek putuje nekim svojim vozom, ušuškan već utvrđenim redom vožnje i tempom kojim putuje, naviknut na sva kašnjenja, a nekad mu se dese i lepa iznenađenja u vidu dolaska na odredište pre vremena. Neki ulaze i izlaze na svakoj stanici, neki biraju gde će ući i izaći. Nečiji vozovi saobraćaju različitim linijama, a nečiji često zalutaju na slepi kolosek.

Međutim, dođu tako dani kada se spletom okolnosti prouzrokovanih nekad našom, a nekad tuđom krivicom, dogode situacije koje čoveka izbace iz koloseka, tj. voz izleti iz šina i poremeti ustaljeni ritam života. Nekad izbacivanje iz koloseka prođe samo sa blažim neprijatnostima, a nekad čak ima i tragičan epilog.

Bila to mala i veća neprijatnost, uvek je potrebno vreme da se čovek oporavi i nastavi ustaljenom ili možda čak novom maršutom koja omogućava da i dalje taj voz života klizi po kako-tako sigurnim šinama. Mučenje je dok se ponovo krene, dok se voz ponovo postani na šine, ali put se mora nastaviti...

Idemo... Polazaaak!

- Darko, druže, reci mi koja je tebe muka naterala da dođeš čak ovde da živiš? Pa šta ti je falilo u zavičaju?
- Eh... Tako se navikneš da živiš u siromašnoj okolini, raduckaš za sebe, nije bitna količina novca, važno ti je samo da kaplje, ne diraš nikoga, uvek si uljudan prema komšijama, pomažeš prijteljima i rodbini. I onda se nađe neki dušmanin da ti pravi probleme, da te olajava i kleveta i izbaci te potpuno iz koloseka. Tamo ne možeš da živiš mirno od svog rada. Ja sam samo svakog meseca prebacivao stotinak kila belog preko grane, uzimao kamatu od 300% svakog prvog i petnaestog u mesecu, prodavao ljudima skupe automobile za male pare, doduše nisu mogli da idu preko grane, al' bitno je da se vozi. I odmah svi kažu da si kriminalac i državni neprijatelj broj jedan. Tuga... I tako ti ja, Rodrigo, prijatelju, skupih stvari i dođoh ovde u Kolumbiju...
- Šta ćeš, prijatelju... Tuga...