Neki gadan trenutak kada ljudi prosto izgube ono Liiiii u zivotu, kada postanu nadrkani, depresivni, kada od svega naprave problem, kada prestanu da se raduju, kada ih obuzme pesimizam, kada pocrkaju leptirici i ostala flora i fauna po stomaku, kad nesto jebeno crkne u njima i prestanu da nose onu divnu energiju "sve ce biti u redu". Necu, e necu!
"Jaoj...selimo se u novi stan...ko sad da zove sve te ljude i nosi sve te stvari...znas ti kakve su te obaveze...jos malo dete...uf..."
"Ali, zeno, imas zdravo i zivo dete, selis se iz manjeg u veci stan u zemlji Srbiji, kreces nesto novo u zivotu posle toliko godina, pa to je bre... liiiii!!!"
"Ah...videces...ti meni jako licis na mene kad sam bila mladja...ja sam bila sva tako dobra, i puna zivota, i studentima bih se stalno smeskala kad bi mi dosli na ispit, al' onda...odrastes..."Neeeeeeeeee! Necu! Necu nikada da izgubim svoje liiiii! Liiiii, placaju me 25 dinara vise po dvocasu! Liiiii, stvari idu napred! 'Ajmo, pravimo zurku u stanu za koji dajem duplo vise para nego sto vredi! Radim duplo vise iz ciste filantropije, hip hip hurej! Bolje da me traze, nego da me nece! Pravim gluposti, osecam se k'o da mi je sesnaest! Boze, kakav skandal, svaka ti cast! Zivot cirkulise! Nesto se desava! Liiiii!
Necu to da izgubim! Ja volim da nosim tu energiju, teska je ko crna zemlja, ali rove k'o mecka kad place i moze da se smeje dvajes minuta u kontinuitetu! I, jebem mu, voli taj zivot koji cirkulise i uvek ce o njemu moci da napise pesmu i napravi pricu za 25 dindzi!
