Jedina preostala slamka spasa, za koju se mlad čovek može uhvatiti, usled manjka vremena i novca za odlaženje na neko konkretno mesto, gde se radi nešto smisleno, pa makar to bilo ispijanje tamnog točenog, ili vođenje evidencije o tome, koliko puta prosečna sedamnestogodišnjakinja, u rečenici upotrebljava reči, mis'im i ekstra. Akt kojim se degradira i ono malo što je ostalo od mozga, tera na slušanje priča ljudi koji su ostali na nivou onog časa biologije u petom, kada je nastavnica spičkala za jedan čas i amebe i bičare, jer je Bebi Dol imala nastup na Evroviziji.
Provođenje vremena sa dugo i dobro poznatim ljudima, u čijim glavama je nekad bila sličica sa grbom Brazila, a sada totalna praznina, šupljina kroz koju odzvanjaju glasovi, totalni jebeni nihil. Okruženost sa jedne strane čovekom, koji u NINovom nagradom počastvovanom izdanju svojih bisera, ima izvale tipa "Što se žene više jebu, to im je tesnija", ili "Ako jebeš niske, može da ti se zaglavi sprava međ karličnu kost", a sa druge strane likom, koji je mogao da bude košarkaš, ali se navukao pa sada prodaje priče kako mu se u krevetu gnezde gundelji, i kako je pajdo nemilosrdni put za šeol. Trenutci kroz koje se kao na Brodveju smenjuje plejada ljudi, koji su do juče bili dno lanca ishrane, jeli blato sa tuđih cipela, savijali se pred svima kao Divac kada je ulazio u kuću Vuka Karadžića, a sada tvrde da im je život ispunjen k'o Bukvar ilustracijama glavate dece, dok im u očima plamte kompleksi, koji su i doveli do naprasnog nabijanja ega. Dok se traka sa izveštačenim smehom, uvlačenjem u dupe, i međusobnim kurcouvaljivanjem, sada već poznatija od špice za film na TV "Art" (ona u kojoj se Al Paćino odriče burazera, a neki akrep sa šiljcima iz vugle, zvuči kao izakani Slobodin usisivač od dva soma vati), standardno vrti, kroz glavu prolaze neke druge misli. Misli o tome koliko pripitih mladih dama se sada nalazi u gradskim lokalima, da li bi trebalo uplatiti HBO, i time upotpuniti sledeći vikend, i kako se čovek uopšte nađe ponovo pred tom pozornicom, a znao je da će se ponovo davati izanđala tragikomedija. Vreme kada je bolje ostavljati pozitivne komentare na Mogšine definicije o anarho -socijalistima, koje je kopirao sa sajta organizacije od devet članova, čitati vodič za buduće sajentologe, ili psovati korejsku majku klincima na besplatnim azijskim multiplejer igrama. Zašto? Zato što je sve bolje od ničega.
Divim se krajevima u kojima još uvek žive normalni ljudi, krajevima u kojima je ovakva vrsta ubijanja dosade zadovoljstvo.
