Kad si mala beba, emotivni život je prilično jednostavan.
Postoji samo prijatno i neprijatno.
Drugim rečima, ili si miran, sisaš sisu, treseš zvečku, čupkaš
kevu za šišku, ćaleta za brkove, lepo ti je, boli te tuki. Ili, druga
varijanta - gladan si, prevruće ti je, mama ne da sisurinu, tata pravi
grimase da te zabavi, a ustvari je ružan k'o grob i samo te prepada, ne
daju ti da grizeš neku knjigu i slično... uglavnom, osećaš se neprijatno
i cmizdriš.
To je to, znači prijatno i neprijatno.
E posle već krene, što bi psiholozi rekli "kognitivni razvoj", pa te
emocije, prateći ovaj razvoj, postanu i malo kao složene, diferenciraju
se, pa onda nije samo prijatno i neprijatno, već kao ima i nekih nijansi
raznih, pa ljudi pevaju pesme, troše reči, jedu silna govna, da bi opisali
ta osećanja raznorazna.
- Srđane, između nas sigurno postoji neka emocija...
- Ne znam Staklena, ja osećam... osećam kao da mi trne leva ruka...
- Ne, ozbiljno, ti se zezaš, ali ozbiljno, između nas sigurn...
- Ej, jebote, stvarno mi trne leva r... RG! RGHHH! GHHHH!!! Khh. (očni kolut unazad).
- 'Bote lebac! Infrakt! 92 93 94...
