Velika je prerija. Krševita i bezvodna. Milje i milje plemenita životinja treba da pređe po suncu, prašini, kamenju, među zvečarkama, noseći smrdljivog polupijanog kauboja, njegove bisage i oružje, jureći za odbeglim govedima, bežeći od crvenokožaca ili pokušavajući da stigne poštansku kočiju, trpeći podbadanje zarđalim mamuzama po mršavim sapima. U retkim momentima odmora mora da žvaće žilavu travu i da spava na nogama. Ali i ti retki momenti su vredni, jer da njih nije, davno bi svojim mesom napunio stomake kojotima i lešinarima, a kosti ostavio da blede na surovom suncu. I baš kada je počeo da uživa u slabom hladu i da razmišlja o tome kako život nije baš toliko strašan i kako je dobro dokle god može da bude gore, şhvata da njegov gazda već dva meseca njie video ništa žensko, da mu prilazi s leđa, da prinosi panj na koji će se popeti i da će se ova sijesta pretvoriti u krajnje poniženje. Da bar može da zapali cigaru posle obavljenog posla.
Snagu mu daje svest o tome da u svojim zadnjim nogama krije moć koja jednim preciznim udarcem može okončati ovu agoniju. Jednom će to učiniti. Jednom će se ritnuti i nakon toga će biti slobodan. Pa makar posle toga skapao sam u prvoj klisuri ili mu kožu odrali indijanci za novi vigvam. Jednom, uskoro. Ali ne sada. Možda sledećeg meseca. Sada će se samo pažljivo namestiti da manje boli.
