Ona drljava crtica zbog koje ujebeš celu stvar. Naizgled neka tamo nebitna, neprimetna sitnica, a u stvari nešto od čega zavisi krajnji ishod. Sekund poteza olovkom koji sat vremena truda i psihičkog samosilovanja šalje u vodu sa kartom u jednom smeru.
- Što si u crnom, žališ sudbinu?
- Ma baba izdahnula prošle nedelje pa da ispoštujem.
- Kako na brzinu? Skoro nam je spremala suljpa sa rebarcima.
- Slošalo joj se odjednom, a auto nam kod majstora. Ja brzo kod komšije da uzmem njegov, ubacimo ćale i ja babu i pravac doktor. Upadamo tamo, oni na pauzi i kažu nam da čekamo. U tom trenutku došlo još par ljudi. Kad su krenuli da prozivaju, prvo su na red došli ovi, a baba poslednja. Prošlo jedno sat vremena i eto zovu nas, međutim baba je već bila u komi. Tek kasnije sam se ja setio da su svi oni koji su ušli pre nas nosili kojekave kese sa kafom, kolačima i pićem, a mi onako u žurbi nismo ni mislili da svratimo do prodavnice i eto...
- Da si uz'o kutiju "Noblica", sad bi nam baba opet spremala neku čorbicu, a ovako muljo. Vidiš, to ti je kao jedan nusmi u matematici. Zaboraviš ga i ode sve u nepovrat.
