Više produženi deo tela nego odevni predmet, nešto kao tinejdžerski tač ili trobrzinski vibrator nezadovoljne supruge, verni pratilac svog vlasnika i njegova amajlija, kapidžon nije obično pokrivalo za glavu već svojevrsno spomen obeležje nosioca. Od jutra do mraka njih dvojica su zajedno, jedan je tu da nosi, a drugi da, leti, štiti od sunca, zimi od hladnoće, bude srećna amajlija u švalerskim pohodima ili jednostavno pokriva ćelu. Kapidžon najčešće nema nikakvu materijalnu vrednost, verovatno je to običan kačket dobijen u reklamnoj kampanji lokalne mešaonice stočne hrane, radna kapa sa znakom bivše firme koja još jednog mučenika na evidenciji podseća na neka lepša vremena ili običan suvenir kupljen na seoskoj slavi. Nasuprot skoro beznačajnoj tržišnoj, kapidžon poseduje daleko veću sentimentalnu vrednost jer je baš dok mu je on bio na glavi izvukao šarana od 14 i kusur kila (doduše u lovostaju, ali to je nebitno), odigrao tiket sa šest prelaza i obogaljio kladionicu za vjek i vjekova ili mu je žena saopštila da je trudna, sa kasnije se ispostavilo jedinim naslednikom. Zbog toga je on uvek tu, sa njim, ako ne kao najbolji drug onda bar zauzimajući njegovo počasno mesto.
- Evo ga, ide Stanko!
- Nakrivio je kapidžon, izgleda da je prodao sve prasiće.
- Mala! Daj još jednu turu, od sada sve ide na Stankov račun.
