Uspomena na čoveka.
Hodajuća senka, plitki obris nečega što je vremenima drevnim pretendovalo na ljudskost. Naime, reč je o narodu bezdomnom, kojeg su talasi migracija besomučno potapali dok mu se duša nije utopila. Potucaše se tako od nemila do nedraga, neshvatajući da se ne može domu nazad pobeći.
Tragova im ima po Evropi svuda ali nikad previše, tek toliko da se zna da ih je bilo. Pogodilo se tako da ih je svako iole toplokrvno pleme poharalo, pregazilo i pripojilo.
Poetska pravda, jer nemaše izgleda ni muda, ni pameti, što su u aktu krajnjeg cinizma Rimljani prepoznali i sačuvali u vidu nekolicine retardiranih imena za gradove i toponime. Singidunum! Čisto da se zna sa kakvim su nubinama imali posla.
Tikva bez korena, tikva bez semena. Kelt.
“Ovde u Švajcarskoj nema takvih gluposti. Ja najzad živim punim plućima, ja mirišem ozon nad Ženevom”
- Šta sere ova dileja?
- Ma pusti ga. Kelt klasični.
