U hijerarhijskom sistemu niko nije na poziciji koja bi trebalo najvise da mu lezi, tj. niko nije apsolutno kompetentan za poziciju na kojoj je.
To zato sto svako napreduje do trenutka kada mu vise ne lezi pozicija do koje je dogurao, pa tako vise nece ni napredovati, vec ce biti zakucan na mesto za koje nije najkompetentniji.
Recimo neki trgovacki putnik, posle godina uspesnog rada na terenu i dobre prodaje, biva unapredjen u menadzera prodaje za neki reon.
Pokaze se da ima smisla za marketing i za upravljanje trgovackim putnicima kojima daje instrukcije iz licnog iskustva i kojima uspesno rukovodi.
Rezultati u njegovom reonu bivaju primeceni, i ubrzo postaje menadzer prodaje za ceo sektor i upravlja menadzerima prodaje po reonima.
Tu takodje zablista savetujuci svoje podredjene kako da rukovode svojim trgovackim putnicima.
Posle izvesnog vremena biva unapredjen u glavnog menadzera prodaje i nema vise neposredan uticaj na rad trgovackih putnika na terenu, vec vrsi koordinaciju medju menadzerima sektora.
Ali...
Covek nije rodjen za strategiju i poslovno vizionarstvo vec za praktican terenski rad, i logicno, ne pokazuje narociti rezultat,te nece napredovati ka oblasnom menadzeru, niti dalje prema regionalnom, vec ce biti zakucan za poziciju za koju nije kompetentan.
Umesto da bude vracen na poziciju ispod za koju je stvoren, tavorice do penzije na jacoj poziciji na kojoj je neproduktivan i jalov.
Ovaj princip je tipican za propala drzavna preduzeca, i jedan je od bitnijih cinilaca propadanja, mada nije najbitniji.
