Završni udarac roditelja u raspravi sa decom. Tačka na i. Što si imao da kažeš, rek'o si, dalje prepirke nema. Niti će je biti. Jedno znaj, ne piše ti se dobro. Nikako. Šanse da ne najebeš jednake su šansama da Peja kojot super genije konačnu u'vati onu jebenu pticu. Znači jedan prema mnogo.
- Ali kevo...
- Šta ALI? Pušiš travu na ekskuriziji! Pa da li si ti normalan? Je l' ja sad treba svaki put da crvenim kad ti dođem kod razrednog? Je l' treba? Da pričaju iza leđa kako mi je sin narkoman i drogeraš? Sektaš? Još nosiš te majice sa tim lobanjama i zverima. Kuku, šta sam doživela, crna ja... Kolubara nas neće oprati.
- Kevo, samo sam dim povukao, nije to ništa strašno, iščiliraj malo.
- Isčš...? Opet neki narkomanski izrazi! Jao, u šta mi se dete pretvorilo! To je sve počelo od kad si počeo da se družiš sa onim tvojim čupavcima. Duže im kose od pameti, znam ja! E nećeš ih više viđati, kad ti kaže tvoja majka, ne zvala se ja Slavica. Nego ćeš lepo od sad sa malim Banom i njegovim drugovima da se družiš, da vidiš šta su kulturna i vaspitana deca.
- Kevo, Bane je toliko dosadan i smara da bi komotno mogao da uskoči umesto Saše Pantića kao novi vođa Kursadžija.
- Ma nemoj? E mnogo si mi ti pametan. Mnogo. Sutra da odeš kod direktora, prvo njemu, a posle i celom odeljenju da se izviniš, ako si nekoga slučajno navukao na te droge.
- Ali nisu to...
- Kraj priče! Završili smo! U sobu sad, a sutra te vodim da kupiš neke normalne majice, lepih, flafičastih boja. I novi singl Željka Joksimovića. Izbiću je tebi te sektaše iz glave.
Trenutak kada se sve saznaje, sve završava, kad dalje nema. Dogovor pao. To je to.
Ma bre dogovorili smo se, nemoj ništa da brineš. Kraj priče. Idi kući odmori malo, zvaću te kad sve bude gotovo.
