Pitanje vozača kad u štampariji pokupi kamion pun tabloida Svet, a ne zna na koju lokaciju da ga dostavi.
Pitanje koje polunormalni ljudi cesto postavljaju sebi dok diskutuju sa osobom ili osobama koje imaju slabu motornu snagu, to jest, priglupe su.
Polunormalna osoba: Jel si video sto su ispali Francuzi i Italijani? Propao mi tiket zbog njih.
Osoba slabe motorne snage: Ma pusti to, si video ti za koga se udaje Boki 13?
Pitanje koje često sebi postavimo kada vidimo da se muškarci venčavaju i rađaju decu, vidimo mačke sa krilima, decu na heroinu, samoubilačke napade, silovanja...Sve ono što na neki način nismo očekivali da ćemo čuti, a kamoli biti svedoci takve svakodnevnice.
E deda esi čuo Čečenija napala Rusiju.
-E deco deco, kuda ide ovaj svet kad je Čečenija uvrtela da je neko mudo..
Pitanje koje astronomi postavljaju jedni drugima kad registruju neke nepravilnosti u kretanju Zemlje.
Pitanje koje čovek nakon godina udubljenosti u nešto postavlja nakon što se osvrne oko sebe gledajući svet koji ne liči na onaj u kome je bio.
Kao dete drugačijih shvatanja, interesovanja, pogleda i tako dalje, nisam se uklopio u razred u osnovnoj školi, te nisam bio ni voljen. Imali smo biblioteku, lepu biblioteku, nije bila kao ona iz Lepotice i Zveri ali nije bila ni mala. Tu je redovno dolazila slatka devojčica, visoka, pegava, ali dobra i slatka devojčica. Sprijateljili smo se, ona je stalno pričala o knjigama, a ja sam stalno pričao o muzici. Volela je da čita, stvorila je svoj, samo svoj sopstveni svet, gde je uživala, gde su postojala samo njena pravila. Po prvi put zaronio sam u njen svet i postali smo najbolji prijatelji. Njena iskustva, tako mlada i nezrela bila su iznad iskustva nekog prosečnog čoveka. Devojčica me je učila da svoje tuge potisnem i da samo gledam srećnu stranu. Ranije nisam našao radosti u čitanju raznih romana, pesama, a kamoli lektira, ona me je naučila da u toj pustolovini nađem svoju lepotu i užitak.
Odrastali smo, učili zajedno, uživali u takozvanim lepotama, i plakali kada za to dođe vreme, postali smo najbolji prijatelji svesni svojih granica i nedostataka, ali takođe i moći i upornosti, ja mladi muzičar a ona mlada književnica našli smo svoje potpunosti, i naučili da se upotpunjujemo.
Završio sam osnovnu školu i otputovao u veći grad, u školu kakva mi je odgovarala, sa ljudima sličnim sebi, sličnih interesovanja, praktikovao ono što volim ono što želim ostvariti, uprto sam radio na tome, ne bih li je jednog dana usrećio. Nisam se zaljubio to jest ne znam, mi muškarci ne možemo to sebi priznati kamoli nekome drugom. Prošlo je 2 godine, video sam je. Taj prizor urezao mi se, kada sam pogledao oko sebe, moj rodni kraj, ljudi koji me okružuju, čak ni vazduh nije bio isti, a ona, batalila je i knjigu i penkalo, sve svoje želje bacila je u reku, odvojila od sebe, sa čudnom nekom sramotom, knjiga više nema samo televizor, i časopisi koji ljudima pune um kompleksima, slatke haljine zamenila je helankama, minićima, topiće push-upovima. Zamenila je svoje uspomene lenčarenjem, bežanjem. Eto šta se desilo kad sam pogled odvojio od onoga što sam nekad negovao.
