Ona, a ne neka druga.
Ona je vera. I jeste! Prvog dana kad sam je video nosila je crveno. Bila je lepa, ali to nije bilo ono što ide uz nju. Ljubičasti oreol lebdio je iznad njene glave tražeći spokoj u komplementarnosti sa njenom spoljašnošću. Tada, takvo nadopunjavanje nije postojalo ali ja sam verovao. Ipak, dualizam boja njenog duha i tela izrodio je osmeh, iskren, a taj je najlepši, ženstven, a i taj je najlepši, zavodnički, a i taj je najlepši. Verovao sam..
Ona je nadahnuće. Upoznao sam je. Konačno! Emociju je pretvarala u pokret, pokret u reč. Reč je pretvarala u delo, delo u emociju. Stvorila je religijski krug nadahnuća. Zatvoren, a tako otvoren. Sve si mogao da znaš, u isto vreme opčinjen, i tako trezven, drhtavog duha, a ipak tako siguran. Jer, ona je nadahnuće. Ona nosi napred.
Ona je odanost. Prijateljstvo je podigla na viši nivo, nevidljiv, a stvaran, providan, a čvrst, emotivan, a primeran. Gledala je u oči, i kad je pričala lepo, i kad je kritikovala. Život ju nije mazio, ali bila je odana, ponajpre sebi, svom duhu, svom Olimpu principa, čiji je vrh odavno zaposela, na koji se godinama penjala, koga je mukom stekla. Nije bila ohola prema svojoj principijelnosti pa da je proda za šaku emocija. Ostala je čvrsta.
Ona je istina. Ovenčana je milošću, optimizmom, ženstvenošću, kreativnošću, željom i nema druge mogućnosti. Altruizam protakan istinom na videlo je kod nje iznosio i ne toliko lepe stvari za okolinu. Ali bile su istinite. Spremna da prizna sopstvenu manu, ali nikad poraz, uverena da će videti svetlo, a nikad zid, kročila je kroz tunel života hrabro sa barjakom istine na kome je bilo mesta za sinergijsko pročišćenje laži.
Sad nosi ljubičasto, skoro uvek. Spoljašnost i nije bitna ali ljubičasti oreol je uvek tu.
Ona, a ne neka druga.
