I baba im je živela u Beogradu. I deda. I još 12 kolena unazad. Svi su živeli u Beogradu. Oni tu nikada nisu došli. Oni su tu stvoreni i postavljeni rukom Tvorca. Svevišnjeg.
Oni su spomenici kulture. Svaka njihova reč ovaploćuje. Oni su tako čisti. Nisu onaj šljam
iz unutrašnjosti. Oni treba da budu direktori i upravnici, ali, jebiga, došao je taj šljam iz unutrašnjosti, koji je pobegao od motike i kamena, a još hoće i fakultet da završe.
Bogohulnici.
Oni ne slušaju seljačku muziku, ne nose passe garderobu i ne piju seljačka pića. Idu na mitinge, rade projekte, hendluju situacije i pravi su brend Srbije uopšte. Oni piju samo najkvalitetnija vina odabrna vrsnom rukom njihovog somelijea. Dobro, ponekad i pivo. Ali obavezno uvozno. Irsko ili nemačko, dakako.
Njima se ne dopada leskovačka kobaja, samo berlinska, iz ruke sisate konobarice sa Oktoberfesta. Jer oni putuju. Jedu samo svetske specijalitete, jer domaći to nisu. Možda su povraćali pola sata nakon pojedenog skakavca u Sečuanu, ali to je bilo nezaboravno iskustvo i to im je jedno od omiljenih jela.
Oni ne ulaze u tramvaj. Ne, tramvaj je za smrdljive seljake. Ako uđu, to je samo za jednu stanicu, a za to se ne kuca karta. Oni znaju da je GSP pred bankrotom zbog seljačina koje preplavljuju Beograd, a ne placaju dovoljno onu kartu za I i II zonu. Njima smetaju seljaci koji se ne kupaju posle svakog obroka, pa kada prolaze ulicom moraju da začepe svoj beli nos (beo od pudera, dakako) svojom belom maramicom u beloj rukavici. Jedina pozitivna stvar kod sve te žgadije su rumene radodajke koje ne mogu da odole njihovom apolonski izvajanom telu i čistom, beogradskom govoru, pa padaju u trans i dolaze im u postelju, kada nemaju volje da jure čiste, ortodoksne Beograđanke.
Ja sam Jamezdin Faljaši, moji źivu tu, u Beograd, u kartonsko naselje več 150 godini.
