Sve je počelo u petom razredu osnovne. Otkrio je trke pasa na Kopernikusovom televizoru u kafić-kladionici prekoputa Doma kulture gde je igrao stoni tenis s drugarima. Delovalo mu je zanimljivo, a i mogao je da zaradi koju kintu za sok i pljedžu. U početku bi odigrao par trka, bio dvesta dinara u plusu ili minusu i otišao. Onda je počeo i kući da razmišlja o kombinacijama za trke pasa. Legao bi uveče u krevet razmišljajući o tome da li je bolje da igra na trojku pobedu ili poredak pet-dva. Šesticu nije hteo da igra, ona je bila maler. Tako je sve više vremena provodio u kladionici, sve manje visio po igraonicama i na stonom tenisu, nije ga bilo na basketu, nije ga bilo na fuci.Onda je otkrio nešto novo.
U pauzama između trka bacio bi pogled na listu. Mhm, voleo je sport, pogotovo fudbal, zašto ne bi probao da sastavi neki tiket. I tako je raširio svoj spektar klađenja, počeo je da igra na fudbal. Davao bi između dvadeset i pedeset dinara po tiketu, ne više. Kladio se isključivo na male kvote i jake lige. Dobici mu nisu prelazili hiljadu dinara. Onda se vremenom njegovo poznavanje klađenja razvilo, s vremena na vreme bi uplatio i poneki singl, počeo je da igra i na lige sa manjom reputacijom, počeo je da prati hokej, tenis i košarku. Primetio je da se u većim kladionicama daju bolje kvote, da su bolji uslovi klađenja i počeo da ih redovno posećuje. Negde mu ne bi dali da se kladi, negde bi.
U školi bi uglavnom gledao listu u poslednjoj klupi. Najbolje mu je išla geografija, znao je gde se nalazi Falkenberg, Hlučin, Perm, koliko stanovnika ima Groningen, znao je da je Utreht univerzitetski grad. Sve je znao o političkoj karti Evrope. Provlačio se tako, bio je dobar, eventualno vrlo dobar. Njegovi drugari su počeli da se druže s curicama, da izlaze s njima. I on je, ali mu to nije bilo nikakvo zadovoljstvo. Više je voleo da igra Menadžera uveče, nego da šeta po gradu ili pije pivo na klupicama.
U pravim kladionicama je upoznao aparate. Počeo je i njih da lupa. Prvo je igrao samo poker aparate, kasnije i slot. Po tim kladionicama gde bi ga puštali da igra, znali su ga svi. Njega su slali po cigare, on bi išao po pivo i sok kada bi neko prošao.
Upisao je srednju frizersku. Šta ga briga, završi to za tri godine i posle može da se zeza. Više je vremena provodio u slot klubu i kladionici prekoputa škole, nego u samoj školi. Pare koje su mu njegovi davali za hranu, on je trošio tamo. Dobijao je povremeno, najviše na kladionici, ali to nije bila krupna kinta. Sve dok nije seo za rulet. Tu se prvi put sreo s tim da je za deset minuta mogao da izgubi par soma za nove tike. Ali mogao je i da dobije. To ga je vuklo svakog dana.
Sa školom je gurao nekako, imao je par kečeva tokom godine, ali bi ih na kraju popravljao. Devojke nije jurio, nije im prilazio. Uvek je čekao da njemu neka priđe. A to se dešavalo retko. Nije jebao.
Njegovo kockarsko maloletništvo se završilo onog dana kada je napunio osamnaest. Odmah je izvadio Mocart karticu. Više nije strahovao da će ga izbaciti iz kladionice.
- Znaš koga sam video skoro?
- Koga?
- Mareta iz osnovne.
- Kog sad Mareta?
- Mare Maksbet, bre!
- A, onog. Pa šta radi, kako je?
- Ma, šta radi. Jebiga, ostao je potpuno isti.
- I dalje kocka?
- Pa kako. Stajali smo dva minuta, stigao je da mi kaže da fizikališe povremeno i da se nije ženio. Onda je pogledao na sat i rekao da žuri, počinju mu Italijani ce jedan u pola tri.
