Deslio se svima da bezmali broj puta, šetajući ili opuštajući se negde, nalete na nekog pajvana iz dalje prošlosti. Obično nastaje neprijatna situacija, jer se dotični seća svih dvanaest minuta provedenih sa vama, pre devet godina. Analogno sa količinom smora kojih su tih dvanaest minuta proizveli, mozak odbija da ih se seti, te što se više naprežete, više su potisnuti.
-De si brate moj, pa šta ima? Kako faks, ribe? Šuriš sve, a sećaš se nekad kako smo se zajebavali onda...
-Eee, khm khm, evo ništa, pomalo svega. Faks dobro, ribe dobro, gde se ne sećam, baš nam je bilo super onda.Ti, kako faks?
-Matori koji bre faks, ja sam kožarsku završio, kako se ne sećaš?
-Jao, da,da ma ja pomešao..Nego kako šljaka, kako cupike?
-Kakva šljaka bre, kakve cupike, ja se oženio pre dve godine, znaš da je njen ćale buržuj.
-Ma umoran sam nešto ne znam šta mi bi, a i moram da palim, aj Deki vidimo se kasnije..
-Aj važi, samo ja sam Mare...
Policajci sa bogatom opremom za razbijanje demonstracija poređani u kordone oko mase kojoj se obično ne piše dobro ili koja ne sme da prođe van margina zacrtanih samim kordonom. Iza marginalnih likova nema ničega, to je prostor van kojeg štampač ne pušta boju, i u kojem niko iz mase nikada nije bio, niti će biti.
