Metkić

Мала, пластична куглица, обично наранџасте боје, која се убацивала у дечије пушке кинеског порекла. Главна, неретко и једина муниција у чувеним ратовима и заседама. Јаук приликом, бога ми јаког бола у случају да је хитац испаљен из непосредне близине, био је и остао главни доказ да сте ''мртви'' и избачени из игре. Сваки клинац који је рођен деведесетих, односно онда када је пушка и била најпрометнији производ, зна како изгледа ово малено убојито оружје. Најчешћа боја била је наранџаста, чести су били и они бели, плави и црвени, а црни су били у поседу само оних највећих јебача у друштву.
Пиштољ или пушка, оружје предвиђено за овакву врсту муниције, увек се морало ''репертирати'' како би пуцањ био омогућен. Ово је за многе млакоње представљао непревазиђен проблем, барем до поласка у школу. Муниција се куповала у оближњој радњи, све док се не би исцрпли и последњи знаци разумевања наших родитеља. Након несташице, настала би општа потера и домишљатост, чиме су наши клинци овог доба постали једини конкуренти за ненадјебивост јунацима партизанских филмова. Осим новца, роитељима, нарочито мамама, представљао је известан проблем и чињеница, тачније њихова брига, да ће нас ове пластичне стварчице повредити, нарочито ако будемо погођени у око. Сматрајући превазиђеним, верујући у нове идеале јапанских анимираних филмова, и не занимајући се уопште за оружје, нова клиначка генерација запоставља меткиће пуштајући ову уметност да изумире, живећи једино у сећањима оних који су је одавно прерасли.