Ulje na platnu koje Paja Jovanović nikada nije anticipirao da naslika (a i umro je 1957, jebiga) a koje bi danas gotovo sigurno krasilo istočni zid u foajeu Udruženja Srpsko-Ruskog Prijateljstva "Novaя Vizantiя", odmah iznad deska ljubazne sekretarice Njurke Svetlanove, udate Popović. Muzeji širom sveta bi se utrkivali u ponudama da ga izlože a "Sotbi" bi otkupnu klauzulu procenio na neverovatna 0,38 Ševčenka, kanješna u dinarskoj protivrednosti.
A kako i ne bi.
Jer dok postojeće Pajino remek-delo, nastalo 1901 god. i sa Svetim Savom u ulozi pomiritelja, samo odoleva zubu vremena i samo oduševljava majstorstvom tehnike i boja, ne mogu da se otmem utisku da bi zaslužni gospodin Biković ostavio još daleko fotogeničniji otisak na duši posmatrača od narečenog sveca, stajling i da ne pominjemo. Taj pogled, kaput i neobavezna frizura pomirili bi i Izrael i Palestinu a kamoli kojekakvu braću...a za to cena ne postoji.
Tja, možda ga posle inicijative u ovom tekstu neki kloš...neki akademik i oslika, why not?
Ostaje samo da na izložbi povodom svečanog otkrivanja slike obezbeđenje na ulazu zaustavi gđicu Ivanu Žigon i 5-6 odrona iz Kosovskih Božura i oduzme im skakavce maskirane u krstove kojima su nameravali diskasape blaženoglumščuječeg Šomija. Na platnu, mislim.
