Kad se probudiš ujutru da ideš na posao, pa onako izbezumljen psuješ i alarm i hladnoću i posao. Sjetiš se da te čeka šef, kojem bi najradije olovku zabio u rožnjaču, umjesto da mu je dodaješ svaki put kad ti to naredi. U tom trenutku bi se radije vratio u toplu posteljinu da nastaviš da spavaš, ali u tome te sprječava pomisao da ćeš dobiti otkaz, od tog istog šefa, kojem moraš da ljubiš dupe, samo da ti ne bi kenjao za svaku sitnicu i srušio ti , i onako, poljuljano samopouzdanje. Onda malo jebeš majku onome ko je izmislio rano ustajanje i pitaš se zašto se na posao ne ide, makar sat vremena kasnije. Tada počneš da pljuješ sebe i proklinješ dan kad si upisao fakultet. Jer da si krenuo da se baviš kriminalom, sad ne bi morao da ideš na posao, na kojem te jebu od ranog jutra ljudi, koji su postali šefovi po partijskoj liniji. I to te jebu na poslu, koji veze nema s onim što si studirao. Tada shvatiš, da nemaš petlju da budeš kriminalac, jer da je tako, ti bi jebao druge, a ne drugi tebe. Međutim, dok si razmišljao o svemu navedenom, već si se obukao i spreman si da skineš krmelje, opereš zube i odeš da narednih 8 sati razmišljaš o tome, kako jedva čekaš kraj radnog vremena i maštaš o pismu u kojem ti javljaju da ti je tetka iz Švajcarske ostavila nasljedstvo, pa da možeš da odjebeš i posao i šefa i alarm i rano ustajanje.
