Мој тефтер је тефтер који нема сваки клинац. "Мама, јел ово сада мој тефтер?". Да, добио је тефтер... Тако је леп и празн. Ставио је унутра свој "аутић". Да, то ће једном да дефинише. Сада је ставио и "човече не љути се". Време пролази... Негде међу листовима се завукло педесет пара... оних малих жутих и дебелих. Последње важеће паре у Србији. Сада нема мање од 1 динар. Ту је и "неколико бомбона из праисторије", "мачкин зуб који је нашао у дворишту", неколико "камења са мора". Једна "праћка". "Каубој и индијанац"," тенкићи и топови". Пар "резача", "гумица".... Касније се уселила прва "потрошена оловка". "Патентица која се сломила". "Хемијска која се истрошила". "Свеска за математику". "Уџбеници са редним бројевима". "Последњи су имали број осам". Ево га, "гел за косу", један "дезодоранс", "стари бријач". "Кутија кондома". Неколико "дискова са сликама које више не жели да гледа". "Стари мобилни и пуњач". "Стара батерија од новог мобилног". "Индекс". "Радничка књижица", "здравствена"... Нека стоје ту, сада не требају... "Прстен"... Ту ставља "бурму" када излази са другарима. "Коверте од плата и рачуна"... "Чекове"... "Опет здравствена"... Сада нека нова. "Са овером до краја живота"... "Бромазепан и Ласикс". "Налази лекара", "рендген снимци". Цео један живот у том тефтеру.