Ugostiteljski objekti za prodaju prevashodno pice na parče, čija najezda je za svega 3-4 godine uspela da pozatvara konkurenciju, pregršt pekara i hamburgerija, pa čak i da prepolovi profit meka u koji se danas zaklinju jedino najverniji fanovi.
Ova fast food sekta je napravila pametan posao, počevši medju prvima da prodaje picu na parče, po simpatičnoj okrugloj ceni od 100 dinara, i postigla uspeh kakvom se verovatno ni sami nisu nadali. Danas parče je upola skuplje, firma se udružila sa pepsijem, orijentisala proizvodnju i na sladoled i čokoladne bananice, a kupci su se masovno odazvali. Nema poslovnice koja slabo radi. Na prometnijim mestima (pogotovo vikendom) može se često videti red od četrdeset ljudi koji je zakrčio prolaz i čeka svoje sledovanje. Ljudi su pali toliko nisko da incidenti i tuče oko mesta u redu i rasprave ko je prvi šta naručio više uopšte nisu retkost.
Karibik pice zaista imaju neki poseban šmek, ne znam šta stavljaju u njih ali ljudi su se definitivno navukli. Za tri godine koliko sam imao priliku da radim u jednom klubu, jutarnje svraćanje na parče pice je postalo uobičajena praksa mene i kolega. To parče je ubrzo postalo nedovoljno, pa se prešlo na podelu još jednog parčeta sa nekim, neretko i proždiranje drugog. Rezultat - stomak, lenjost, tromost, nezainteresovanost i nekoliko kilograma više na delovima tela sa kog se naravno najteže skidaju, kako kod mene tako i kod svih drugara sa posla. Na kraju sam shvatio kakvo djubre u stvari jedem, presekao, i nakon par meseci obilaženja karibika u širokom luku vratio svoj organizam na staro.
- Ajmo na parče.
- Neću imamo kući pasulja.
- Nema hleba, a i ko će ga sad grejati?
- U pravu si, aj.
