Kroz Bajagin lirski opus neprestano provejava jedan nadrealistički momenat; u velikom broju njegovih pesama oseća se iracionalno, rekli bismo besmisleno poimanje čoveka i prostora, otvaranje novih dimenzija, potragu za veštačkim rajevima. Sve je ovo propraćeno odgovarajućom leksikom: "lilule", "lepote takve NI", "nja nja nja".
U "Lepoj Jani" opažamo važnost klimatskih uslova; proleće, zajedno sa novim plodovima prirode, donosi i novo raspoloženje. Bajagin kosmopolitizam i težnja da se prikaže univerzalno stanje čoveka vidimo u dvojnom imenovanju - "maslina je oliva", klasičan primer silogizma. Tu su i kasjije "rumene", kao tradicionalna srpska voćka koja asocira i na alkohol, pa je zanesenost Janom i ovim putem motivisana.
Prostor u "Lepoj Jani" je vrlo specifičan: Bajaga spušta registar pesme jednom psovkom(jebote), i ne odlazi u patetiku. To je ljubavna urbana priča u prirodi. Potom - "ceo svet od sto milja". Težak za interpretaciju, ovaj stih možemo posmatrati kao sužavanje prostora usled zaljubljenosti lirskog subjekta, ili kao lokalno poimanje sveta koji je za njega alfa i omega. Milje, naravno, opet ukazuju na Bajaginu kosmopolitsku prirodu, te se stoga ne odlučuje za kilometre.
U pesmi "Ni na nebu ni na zemlji" vidimo opis jednog međuprostora. to nije ni nebo ni zemlja, možda neka aluzija na čardak, nismo sigurni. Njega karakteriše osećanje između mira i rata, života i smrti. Takvu osećajnost retko srećemo u pesnika.
Postavlja se pitanje položaja i statusa ovog pesnika u našoj maloj kulturi? Paradoksalnost njegove popularnosti proizilazi upravo iz ove teške i hermetične poezije koja se ne otkriva tako lako.
