Da je to tako, to zna svako ko je iole bio upućen u nešto, ko je imao neku važnu informaciju, ali ga niko nije uzimao za ozbiljno. Dok su svi jurili da pomognu dečaku koji je vikao "Vuk! Vuk!", naš "zamalo pa mesija" je čamio čekajući, raširenih ruku, vrteći glavom nalevo i nadesno u neverici zbog saznanja da se ljudi primaju na gluposti, a da ozbiljne stvari uzimaju zdravo za gotovo, kao da su sprdnja.
Da, najteže je biti prorok u svome selu, ali zato u susednom tog istog gledaju kao da je dar sa neba. Jeste da je čudan i da su mu odore kanda malo šljašteće, ali ima čovek klikere za ono što treba. I dok je u susednom selu naš prorok ostvario veći deo onoga što je hteo, iznutra nešto ga bocka i setan izraz lica mu čak i u najsrećnijim trenucima daje. Duša boli, a srce se pridružuje, pogled gleda na stranu sveta gde je njegovo rodno selo. I dok njegovi žitelji i dalje jure na povik onog dečaka što vuka vidi tamo gde ga nema, naš prorok u tuđini sam sebi vuk postaje.
