Splet okolnosti naoko povoljan, koji se, što više razmišljaš, ukazuje sve gorim. Svi znamo šta su brojna nalazišta dijamanata donela Afrikancima. Ne daj Bože ni najgorem neprijatelju.
(Kao i ostali moji primeri, i ovaj je ravno iz života):
Radila sam nekoliko dana u banci kao čistačica; jedne večeri ugledala ispod direktorkine stolice zlatan prsten. (Svakako ne skupocen, jer nije izazvao brigu ničiju sem moje).
Izgubljena stvar je nađena, lepo... Pitam portira šta bi trebalo da uradim -
- Donesi ga ovamo.
To mi se nije dopalo, nisam ga poznavala...
Iz istog razloga nisam smela ni da ostavim prsten u kancelariji - šta znam ko će sledeći da ga nađe. (Napominjem da ljudi rade svašta, samo ako su sigurni da neće biti kažnjeni, tako da sam u svojim nezavidnim položajima bivala svedok atipičnih postupaka)...
Da ga nosim kući? Taman kao da sam ga ukrala...
Hvala Bogu, dobila sam ideju - za mene novu - ostavila sam poruku na pogodnom mestu i, uz opasnost da ga zaturim, oštetim, ispustim pa da mi se otkotrlja u kanalizaciju, taj gadni predmet najzad vratila vlasnici. Ne povratilo se.
