Narator

Audio-bog. Božanstvo sa malih ekrana i niskih radio frekvencija. Hrapavo grlo, glasne žice k'o špage za štrik i glas dublji od bunara babe Zlate. To su njegove kvalifikacije, njegova sredstva za rad i njegovi aduti.
Neki ljudi svoj dinar zarađuju koristeći glavu, a opet, neki drugi ljudi taj isti dinar zarađuju koristeći ruke, noge i "ostale" ekstremitete.
Naš junak za život zarađuje govoreći u mikrofon. Ništa više i ništa manje. Nikad dijalog, nikad monolog. Samo naracija.
E sad, nije to "samo" naracija. To bi bio krajnje potcenjivački opis njegovog radnog mesta.
On zbori. On sažima i prožima određenu temu. On čini gestikulacije da bi ušao u element. On je taj bariton sa dna kace koji izvlači te duboke tonove iz petnih žila.
Ako valja čemu, radi na filmskim foršpanima jer je, jelda, tu keš. Tu i u dokumentarcima. To ljudi vole da gledaju. Ništa nije zanimljivije nego cerek hijena propraćen k'o sida ozbiljnim komentarom naratora i kratkim izletom u budućnost u kojoj će baš ona impala žestoko da najebe. K'o žuti, takoreći.
Ako je pak levat ili još uvek neafirmisan, onda radi na radiju. Bez vizuelnog doživljaja, snalazi se kako ume. Bez slike, naglasak je na zvuku, na njegovom glasu. I tu se vrši prirodna selekcija. Samo najjači opstaju. I on će, eventualno, ako dođe do izražaja ta neophodna dubina. Ako ne, jebiga, nastavlja raditi reklame za "Simpo" salon nameštaja.
I tako on, prolog u sve to, sedne, popije jedno jaje, jednu gorču sa cukerom, namesti se pred mikrofon, udahne duboko i otpočne pripovedanje.

"Afrika. Sever Konga. Nepregledna savana. Sušna sezona. Krda slonova su u potrazi za retkim preostalim zalihama vode a jedna mala impala je zaostala za svojim krdom..."