Pre 25.godine umre neki ortak mog dede,sa kojim je deda za vreme drugog rata bio u logoru.
Pripreme za odlazak na sahranu su bile temeljne.
Baba je od rane zore fajtala i peglala veš i odelo za sahrane,crnu kravatu,viksala lakovane cipele.Vadila šešir za sahrane iz kutije.Jednom rečju služila dedu,koji je sve vreme sedeo pušio i pijuckao polako.Kafu i rakiju.
U sred obreda,pripreme za odlazak na ukop dedinog ispisnika u kuću nam dođe neki Milan.Vidno pripit.Došao da traži para na zajam.
Deda nije voleo da mu neko traži nešto kad pođe negde,pogotovo na sahranu,smatrao je to baksuzlukom.
Ali kao dobar domaćin ugosti Milana,nasu mu šljivu,babi naredi da skuva i njemu kafu.Odužilo se to kafenisanje deda malo,malo pa gleda na sat.
Pa na kraju upita Milana:
Deda:-Pošto si došo,jel ti treba šta?
Milan:-'nako svratio da vidim šta radiš?
Deda:-Vidio si,spremam se.Za putom sam.
Milan:-Mislio sam da mi uzajmite neki dinar,dok ne prodam prasad,pa ću ti vratiti...
Deda:-Dođi sutra,daću ti,nemam vremena sada.
Milan:-A đe žuriš toliko?Đe si se spremio,ko da ćeš u ministarstvo?!?
Deda:-Umro je Petar Čudić,zajedno smo bili u zarobljeništvu.Moram mu ići na sahranu.Nemam se kade s tobom zamajavati.
Milan:-E moj,Mićo imenjače.Ne žuri nigde,neće ni on tebi doći,sigurno!
Deda:-Aj,ti Milane popij još jednu,pa idi polako.
Sutra dođi,da se ne zameramo......