Muka pogolema. Kako god da se okreneš, kako god da se pokriješ, o čemu god da razmišljaš, ma nema bre šanse da se uspavaš. Postoje dve vrste ove pojave: 1. Ona kad si mrtav umoran, ali san te neće nikako. 2. Kad ti se i ne spava toliko, ali moraš sutra ujutru da se budiš rano i moraš da se naspavaš, ali od iščekivanja sutrašnjeg dana, nema šanse da se uspavaš. Razmišljanje o parovima za kladionicu sutra, podsećanje na događaje iz prošlosti, te zamišljanje situacije u kojoj prepričavate nekom neku priču koju mu niste ranije ispričali, a hteli ste. Proveravanje da li su vrata zaključana i ringle isključene i neprekidno razmišljanje o tome koliko je sati, i koliko se već vrtiš u krevetu moleći se da se nekako uspavaš. Razmišljanje o svemu i svačemu i obrađivanje najrazličitijih tema, sve dok ti ne padne na pamet da bi se uspavao ako ne razmišljaš ni o čemu. Pokušaj ne razmišljanja ni o čemu završava se razmišljanjem o tome da li je uopšte moguće ne razmišljati ni o čemu.
Pogled na sat, 3 ujutru je. Vrtiš se u krevetu već 2 i po sata.
Sada si se već pomirio sa činjenicom da od spavanja nema ništa i da ćeš sutra popiti litre kafe i energetskih pića kako bi preživeo dan. Pališ TV, reprize filmova koji su puštani u toku dana, repriza utakmice koja se igrala od pola 9 uveče, repriza nekog teniskog meča, reklame za top šop. Neki film, nije nešto posebno interesantan, ali gledaš ga. Pola sata kasnije, oči ti se sklapaju, nežnim pokretom gasiš TV i guraš daljinski ispod kreveta.
Upadaš u san.
Ispadaš iz sna.
Sada je već 6 ujutru. Alarm se pali za pola sata, gasiš ga unapred. Pališ komp, odlaziš u VC, ukus paste je i dalje u ustima. Prebledeo si u faci, brada stara tek dva dana te iritira više nego ikad. Kuvaš kafu koju inače piješ jednom mesečno. Nemaš apetit. Dan je sjeban.
