Nekad otupe sva čula zbog voljene osobe, ali pre njih strada razum. Dakle, prvo ćemo među racionalnim, a zatim i iracionalnim stvarima da tražimo opravdanje za kojekakva devijantna ponašanja. Tu je već stradao razum i razloge pronalazimo u svemu drugom i krivicu bacamo na sve druge, pa i više sile.
Onda sledi druga faza. Otkazivanje čula. Kada vidimo da stavlja petarde komšijinom psu u usta ili čujemo da psuje majci majku ili nanosi fizički bol... Ma ne... Oči nisu dobro videle, ni uši čule, ni koža osetila.
Sve je lakše priznati nego da smo pogrešili u vaspitanju, zavoleli pogrešnu osobu ili da nas je, jednostavno, Bog zbližio sa nekim retardom koga moraš voleti po default-u.
Nije što je moj, al' je mnogo dobar momak. Ne pitaj kol'ko. Al' nije imao sreće u životu, ama nimalo. Prvo ga izbace iz osnovne posle ekskurzije. Al' nije on bio kriv. Šta zna dete, napile ga bitange, pa ga nagovorili da pipka nastavnice, guzicu da pokazuje direktoru.
Eto, posle je mor'o i u dom, ostadosmo bez kuće, šta će dete, počeo da kocka, nije išao u školu, pa mor'o negde. I nije imao sreće na kocki, eto ti. Baš ga nije htela. A i barabe pustile ga, on jes' imao fine brčiće i sve, al' da su pogledali malo bolje, vidi se da je falsifikov'o ličnu kartu. Ej, petn'es' godina im'o tad. U domu se baš i nije snaš'o. Neki ludi vaspitači ne pitaj. Ovaj jedan ga valjda nap'o, on mučenik šta će, dograbio šta je im'o pri ruci, pa ga tuk'o po glavi dok se nije uverio da se odbranio. Prep'o se bio valjda. Al', u zatvoru se posle snaš'o, odatle nisu hteli da ga izbace, još ga zadržali. Sa' će još malo da izađe.
Mi skućili opet za to vreme. Valjda ću dočekati da izađe. Ili valjda neću. Otkud znam.
