Nekada jako popularni pisani romani sa karakteristično plavim koricama koje su Dečije novine iz Gornjeg Milanovca izdavale devedesetih godina. Pisao ih je lik koji se potpisivao kao Derek Finegan, a inače mislim da je u pitanju neki Crnogorac, ali nisam siguran
Lesli Eldridž, Amerikanac, koji živi u San Francisku Boga ti pitaj od čega jer se u životu ne bavi ničim osim što roka sve krimose a koje naiđe, o kome se ne zna gotovo ništa sem da je ranjen u vijetnamskom ratu, posle čega je nenako završio u Japan gde je upoznao Sensei Tanaku, i svoju nevenčanu suprugu Sumiko i da je obučavan da bude ubica, što je posle završene obuke odbio da bude i postao tzv.
"Beli Ninja", Tabasko Pit, Australijanac, plavokosi drugar rmpalija koji tuče australijska piva i loži se na riđokose žene sa velikim sisama i gomila stereotipnih likova s druge strane zakona, glupih, ružnih, zlih i nesposobnih. Lesli ih tamani k'o Panta pitu, jer je Leslijeva misija da ukine zlo na svetu. Lesli to čini pomoću svojih ninđa veština, katane koja mu je ostala od učitelja Tanake i Harageija - čuvenog šestog čula ninđi koje upozorava na sve opasnosti ovog sveta, od toga da ne treba prelaziti ulicu dijagonalno do toga da je košulja koju je Lesli krenuo da kupi preskupa... Pored njih koristi se puškama, bombama, avionima, šurikenima, glumačkim maskama i crnom magijom.
Naravno, uz sve ove elemente, ne treba zaboraviti dva stuba oslonca zapleta svake epizode, krvi k'o na Kosovskom Boju u scene soft kor i malo manje soft seksa što naših junaka, što negativaca. Naravno, maltene svaki naslov epizode govori o čemu se tu zapravo radi: „Za smrt je potrebno troje", „Kiše života, kiše smrti", i legendarna epizoda - „Smrt, to sam ja"...
