Izgovor, floskula koja nam kao ispljuvak izlazi iz usta kao bijedan pokušaj samoodbrane. Otrcana, na jedvite jade sprčkana i od kore velikog mozga odvaljena, blago iritantna fraza kojom okolini a i samom sebi dajemo do znanja da taj pičvajz koji smo napravili nije bio plod predumišljaja, već posledica inercije ukočenog mozga.
Daj ćale nemoj me zajebavati, molim te. Znaš da uvijek vozim pažljivo. Nego sad me tako krenulo, jebajiga, kad nije moj dan. Prvo se uroljamo kod Mikija, donio neku trešnjevaču. A znaš da ja skoro nikad i ne pijem a i jebo majku ja nisam ni znao da to čudo postoji. Čuj rakija od trešnje, ej? Ja još mislim da to nije jako, ko velim će će trešnja onakva slatka da da tako jaku rakiju? Al malo morgen, ušiko se ja ko da u vojsku idem.
I plus jebo majku neko donio travu. I šta znam nekako me krene, ja mislio obična cigara ili da je neko smotao nanu. Tako mi nekako mirisalo, jebemliga. Znaš ono, nana, mentol, čudesa? Stao na terasu, i popeo se na ogradu. Kažu ove budale da sam htio da letim, da sam spominjo braću Grim one što su napravili avion prvi, i da sam skočio sa balkona. Sreća pa mu je stan u prizemlju, pa sam samo uganuo zglob.
Posle me natjeraju da ja vozim čika Sinišin auto. Jedini imao vozačku, štaš? A bilo mi glupo da idemo do splava ko klošari, pješke. Ali naravno, zakuacli se u prvo drvo. A ni kočnice vala nisu valjale.
-----------
(A u kurac, ne možeš takvu priču ćeletu ispričati)Zdravooo ćale, čuo si već. NIsam imao namjeru, stvarno nisam. Jebiga, promaklo.
