Patetični pokušaj frustriranog, bezmudog mužjaka da ubedi sve oko sebe (a sebe valjda ponajviše) da ga ne dotiče činjenica da je ženka koja se poigrala njegovim osećanjima i uvalila mu korpu (ili joj se nije ni obratio zbog hroničnog nedostatka mudiju, a još pati za njom kao Ljovisna za Orinokom) našla izabranika svoje pičke, te da više nema ni imaginarne nade da će ikad usmeriti pažnju ka njemu.
Iako još uvek i te kako razmišlja o dotičnoj, aktivira se svima poznati odbrambeni mehanizam, sa pokušajem da se ona odejancukići, ali naravno da od toga nema ništa. Kad se najmanje nadaš, kao nagazna mina, lik doskorašnjeg predmeta obožavanja iskače pred oči, obuzima melanholija, a na pamet pada metaforički kontrast pesme "Perfect Day", koja i pored tog naslova, nije nimalo srećna. Sve što ostaje je pokušaj da se misli nekako odagnaju, ali to ne ide lako.
Naravno, ne treba ni pominjati da je jedan od aspekata mehanizma odbrane nalaženje svih mogućih mana osvajaču za tebe neosvojive tvrđave. Možda to sve jeste tačno, ali i pored činjenice da je taj neko vanbračni sin Marije Šerifović i Mire Adanje-Polak, da ima koeficijent inteligencije deteta Marka iz velikog brata i Ave Karabatić, prefinjen je kao stariji brat Velje Ilića, a opšte obrazovanje mu je na nivou Zorana Živkovića, i dalje stoji jedna činjenica - uspeo je u nečemu u čemu mužjak sa početka priče nije, i tu se svaka suvisla diskusija završava.
- Brate, jesi čuo da Mariju od skoro prči Kole Sirovina?
- Čuo sam...daleko joj lepa kuća, usrećila se s njim...nisam je ni hteo, sviđala mi se jedno vreme, ali sam brzo video kakva je...ne zanima me, nek joj je sa srećom...
- Seri, seri, moj golube beli, znam te 20 godina...imaš 2 posebna foldera u mobilnom sa pesmama o Mariji...isplači se, biće ti lakše, neka kroz suze izađe bol...
- Dođi večeras da odeljemo jedan viski.
- Ajde.
