Svako se, s' vremena na vreme, hteo ne hteo, nađe u ovakvoj situaciji.
Napolju sunčano i toplo, dobio si povišicu, našao ribu, uragan izbrisao državu u SAD-u, Hrvati i šiptari se poubijali međusobno, oslobodili Vojvodu, sve kako treba, ali ti opet nešto fali. A ne možeš da provališ šta. Bezvoljnost te izjeda iznutra i sve ti smeta. Smeta ti dnevna svetlost, program na TV-u, raspored nameštaja u sobi, pa čak i babin pasulj i sisata komšinica koja se sunča u dvorištu. Neraspoloženje raste svakom sekundom, kreneš da radiš nešto da skupiš rasute misli na jedno mesto, ali te i to mrzi pa batališ. Onda počneš sam sebi da smetaš takvim ponašanjem. Poželiš samo da odjebeš sve i svakog i odeš na Jamajku.
Al' jebi ga, Jamajka daleko... Zvekneš par rakija, pustiš radio i čekaš da prođe usrani dan...
- 'Alo kume, peri pičku, prod'o sam bika, idemo večeras kod Jovanke.
- Neka' te kume, drugi put. Nisam nešto raspoložen danas.
- Što bre, šta ti je? Jel se desilo nešto?
- Ma nije se ništa desilo, nego... Ne znam ni ja šta mi je, sve mi nešto nije ništa. Nisam za narod danas.
- Znam kako je, imao sam i ja tih dana. 'Ajde onda da te ne mučim, ali sutra moramo da nadoknadimo!
