Paradoksalna situacija kada ti šefovi uvale pušku, da baš onda kada misliš kako nema posla i kako ćeš opušteno da blejiš na netu do novog talasa, oni negde iskopaju posao i to prilično obiman, a krajnje bespotreban, samo da ne bi besposleno sedeo dan, dva i da ne bi džaba dis’o firmin vazduh. Obično je to neka teška surovština koja skoro ničemu ne služi i od koje se usereš trčeći po firmi bezuspešno pokušavajući da dokažeš kako to nije uopšte potrebno raditi.
- Darko, šta radiš sad?
- Dovršavam porudžbinu šefe i šaljem neke mejlove klijentima, da im zahvalim na brzim isporukama.
- Što to radiš? Porudžbina je završena, nemoj da izmišljaš, a do petka nema nove. Blejiš ti na Fejsu, onoj tvojoj Vukajliji i igraš igrice.
- Ma jok šefe. Radim.
- Bez obzira. To nije bitno. Napravi mi u excelu tabelu svih dobavljača sa adresama, brojevima telefona, kontaktima i daj neku ocenu dobavljača tu, čisto onako interno da imamo. Od jedan do pet, a ja odoh do direktora na kaficu.
- Šefe, imam to već odrađeno. Pre pola godine sam to radio.
- Apdejtuj. Znaš šta je pola godine. Mada bolje uradi to iz početka ustvari, prošla tabela nije bila pregledna.
- Trebaće mi vremena za to.
- Odradi do sutra u deset, taman onda do petka imaš vremena da završiš reklamacije, ako se potrudiš i u petak nova porudžbina kreće.
- Jbm t mmu bđv, sljčn jdn rtrdrn.
- Šta mumlaš to?
- Ništa šefe, uživajte u kafici, ovo će biti završeno do sutra mjmn jdn.
