Epitet bivšeg "ratnika", koji se svojim unucima, deci i prijateljima lažno hvali svojim velikim učešćem u antifašističkoj borbi. Primenljivo i na mnoge "uskoke", koji su u rat (na strani pobednika) ušli kada su se završne borbe već privodile kraju, a potom na ime "herojstava" izdejstvovali silne privilegije (više stanova u centru Beograda, dobro zaposlenje za decu,...).
Deda: Kad su Švabe mog oca poterale u zarobljeništvo u Šafhauzen, njemu je u kući ostalo puno ručnih bombi. Jedne noći, moja mati je zaspala, ja se išunjam, uzmem dve bombe, odem do kasarne i bacim ih. Ubijem 10 švapskih vojnika. Naravno, kao mlad, ja pobegnem lako, ali su Nemci bili besni, hteli za osvetu da streljaju 1000 ljudi iz celog sreza. Kad sam ja to čuo, išunjam se do mesta gde su ih zarobili i oslobodim, pa svi pobegnemo u šumu kod naših...
Unuk: Partizana ili četnika?
Deda: Šta? Ja, ovaj... (misli: jaoj, šta je danas ono popularnije!?)
Baba: Milorade, daj der, molim te, ne seri. Ti si imao 7 godina kad je počela okupacija, a 11 kad se završila. Tvoj otac nije otišao u zarobljeništvo kao ratnik, nego što su mu Švabe našle bombe kojima je pecao, pa su ga poterale u Banat da bere pšenicu. Naravno, bombe su mu odmah konfiskovali. A to za Šafhauzen što je rekao, sine, to je mesto u kome živi tvoj stric u Švajcarskoj, odakle je dedi poslao sat za 70. rođendan. Tvoj deda je učestvovao u ratu samo toliko što je jednom otišao da krade trešnje od nekog komšije, naleteo je na nemačku kolonu vojnika, pa mu je komandant rekao "curik!", da briše kući. I pobegao je.
