Iritantne krilate kamikaze što leti nadiru u stambeni prostor i nabijaju se na užareno vlakno. Uzalud zapevaš "Mrš-bre u noć, jutrooo sačekaaaj, svetlost će doooć", oni su obični leteći ignoranti, koji uporno pune staklo plafonjerke. A i ne vole YU Grupu.
Umeju i da se stušte na one jake sijalice, u lampama na šipci. Smrad leptir-roštilja tada dugo prožima ambijent, terajući te da otvoriš prozor, te još gamadi nadire spolja i petlja ide dalje.
Ovi dosadni motmani znaju i da se pritaje u sobi, negde u blizini prozora, da bi, malo pošto si ugasio osvetljenje i počinuo, krenuli da manijakalno lepeću svojim glupim krilima. Pravac i smer nisu bitni, važno je da se kreću i lepeću. Iz nekog razloga ne mogu da pogode odškrinuti deo prozora, te su u stanju da satima besomučno vrte. To rade po tačno određenoj periodi. Dakle, taman počnu da udaraju, probudiš se, kreneš onako bunovan da presudiš skotu presavijenim Večernjim Novostima. I tada prestanu. Vraćaš se mokrom snu... Oni kreću da mašu. I tako nekoliko puta, postepeno uništavajući odmor.
I ko kaže da leptiri žive jedan dan? Ovi su tu i sutradan. U stvari, ne znam tačno koliko dugo žive, ali je svakako predugo.
Ubošću te, probošću te, onda zbogom svete!
