kad provedes pola sata cudeci se zasto su gornje grane jelke duze od donjih i sve dok ne krenes da joj stavis vrh ne primecujes da je jelka okrenuta naopacke...i provedes ostatak veceri smejuci se na svoj racun...kicenje jelke odjednom postane jos carobnije :)
Kada znas da Deda Mraz ne postoji, ali i dalje uredno napises zelju na listu papira i ostavis roditeljima da ga pronadju.
Trenutak kada devojka, inače ružna k'o sam đavo, prostom metamorfozom, prouzrokovanom nadasve prevelikom količinom alkohola u krvi, dobije obličje anđela, zaradi jednog malog anđelka u stomaku, a ti postaneš otac, sa sedamn'es'! Kakve bre pepeljuge, kakve pičke materine!
Mnoge priče počinju sa "Nekada davno u jednoj dalekoj zemlji... " I ova počinje tako, ali ovu sigurno niste čuli.
Dakle, nekada davno u jednoj dalekoj zemlji zavejanoj snegom, živeo je jedan buckasti deda sede kose i brade. On je živeo u velikoj drvenoj kolibi okićenoj najrazličitijim ukrasima a u svojoj radionici je neprestano pravio igračke za decu. Njegovi pomoćnici zvali su ga Deda Mraz. On je svake Nove Godine leteo hiljadama kilometara da bi svoj deci sveta isporučio poklone.
I nakon što se probudio jednog jutra i gundjajući navukao prugaste pletene čarape, on na trenutak namrgođen pogleda u budilnik i promrmlja kroz brkove:
"Sedam sati? Jebi ga, ponovo kasnim".
Na brzinu je upasao pantalone i obuo čizme a onda se užurbano odgegao do kuhinje. Pošto je popio nekoliko gutljaja žestine on počeša tur i uputi se u radionicu.
Bilo je ponovo to doba godine kada treba spremiti sanke za put i radionica je bila puna igračaka. Deda Mraza je u radionici čekao Ulf, mali pomoćnik koji je nervozno petljao po dugačkom spisku novogodišnjih želja.
- Deda, ovo nisu deca. Ovo su krvopije. Prošle godine zamalo da bankrotiramo zbog ovakvih proseravanja a olovni vojnici i drveni konjići nam stoje u skladištu već godinama - procedi Ulf ne skidajući pogled sa spiska.
Deda Mraz uzede spisak i prelete pogledom preko imena i novogodišnjih želja.
- Aj-fon, aj-ped, tablet, iks-boks... Jos aj-fonova... Ovaj, khm, pa jebote sta će deci sve ovo? Gde su ovde fudbalske lopte, bicikle i vozići? - progunđa Deda čkiljeći u spisak.
- Slušaj, meni su i onako dokurčili vise s ovim bezobrazlukom. Odlučio sam da iduće godine idem u penziju pa mogu roditelji sami da im kupuju sve te skupe drangulije.
I onako sam zadužen k'o Grčka.
Ulf je tu pesmu već čuo tako da nije mnogo mario za Deda Mrazovo jadikovanje.
- Dobro Deda ajde daj taj spisak, idemo u nabavku, moramo u Nedođiju.
- Ufff... Nedođija... Kad bi deca samo znala... - uzdahnu Deda.
Deda Mraz se zamisli na momenat. Znao je da mora da nabavlja poklone iz zemlje koja ne postoji jer su izmišljeni pokloni najjeftiniji.
Da, da. To je izmišljena prebogata zemlja, u kojoj su deca srećna, lepo vaspitana, gde svako ima posao i moze da živi od svog rada. Tamo su svi ljudi bezbrižni, nasmejani i veruju u Beograd na vodi... Deda Mraz nervozno odmahnu glavom i naredi da mu se sanke spreme za poletanje.
- Nova Godino? Ej, Nova Godino? Gde je bre ova Nova 2016-ta? - upita Deda Mraz Ulfa.
- Eno je sa 2355-om, malo su popile. Slavile su Beograd.
- Daj bre dovuci je ovamo iz budućnosti, strpaj je u sanke i donesi mi zeleni korbač. Moraću da žurim, već kasnimo.
Kad se Nova 2016-ta konačno doteturala do sanki Deda Mraz žustro ošinu Rudolfa po guzici i sanke poleteše nebu pod oblake. Pošto je odredio koordinate Nedođije i uključio auto pilota, Deda opali jedan selfi i okrenu broj telefona.
- Alo? E, zdravo. Deda Mraz je. Ajde postavite mi sliku na te društvene mreže i ostavite komentar: "Deda iz on d roud agen!"
