Obračun sa komarcem

Ова акција обично почиње оног момента када положимо главу на јастук, искључимо чуло вида и почнемо са нумеризовањем оваца...
Кад смо стигли код неке 73, Сотона, у најмањем могућем облику, се појављује и почиње да гусла своју песму сврабежа и бола. У том моменту сваки мир престаје! Почињемо рефлексно да се боримо за егзистенцију своје коже,млатарајући у мраку...уверени да ће комарац сигурно налетети на наш длан!
Полако почињемо да се умарамо, на сав онај умор пре спавања, и смирујемо се. Чекамо да ли ће чудовиште поново да се огласи. Нема га. Мук. Жмуримо и покушавамо да се вратимо математици и овцама...
74
75
76...
Али не! Чудовиште напада опет! И највећи атеиста би у оваквој ситуацији поверовао у васкрснуће, сасвим сигуран да је малиша мртав! Разјарени и бесни, али довољно лењи да не упалимо светло, почињемо још јаче да млатарамо, у још већем радијусу, почињемо да дижемо руку на себе ударајући се по лицу, рукама...
Када је љута борба напокон готова, ослушнемо пажљиво има ли га, а затим сасвим задовољно и са победничким осмехом, заборавивши на овце - заспимо.
Јутро. Будимо се убеђени да ћемо наћи његов уцвељени леш. Уместо тога, налазимо два трага уједа на левом капку, један на рамену испод вакцине која му парира и једно 16 на осталим деловима тела. Псујемо и отворен прозор и угашено светло и чврст сан и то што нисмо мачка да видимо у мраку...
А Он нас посматра из ћошка пуног стомачића, смеје се и чека нову ноћ... Мали ујед за човека, а велики за комарчанство.